Advokatska kancelarija SIMIC Beograd Srbija Law Office Belgrade Serbia SIMIC Law Firm Serbia Belgrade Full service Law office General practice Law firm Serbia Beograde Criminal Defense Lawyer Attorney Belgrade Law office Nova advokatska tarifa u Srbiji Novi raspored sudova u Beogradu Nove sudske takse u Srbiji Lawyer Costs Serbia Belgrade Attorney Costs and Fees in Serbia Belgrade Lawyer Prices Serbia Belgrade Attorney Prices Serbia Court Fees in Republic of Serbia Court Costs in Republic of Serbia
ADVOKAT SIMIĆ ŽELJKO ADVOKATSKA KANCELARIJA SIMIĆ BEOGRAD SRBIJA
АДВОКАТ СИМИЋ ЖЕЉКО АДВОКАТСКА КАНЦЕЛАРИЈА СИМИЋ БЕОГРАД СРБИЈА
LAWYER SIMIC ZELJKO LAW OFFICE SIMIC BELGRADE SERBIA EUROPE
BEOGRAD, UL. KNEGINJE ZORKE 94/1   -   БЕОГРАД, УЛ. КНЕГИЊЕ ЗОРКЕ 94/1
++381 63 304305    ++387 65 328077      ADVSIMIC@YAHOO.COM     WWW.ADVOKATSIMIC.RS
LAW OFFICE BELGRADE SERBIA  SIMIC ADVOKATSKA KANCELARIJA BEOGRAD SRBIJA
 
 
 
SUDSKA PRAKSA U REPUBLICI SRBIJI
 
SUDSKA PRAKSA VRHOVNOG SUDA SRBIJE TJ. VRHOVNOG KASACIONOG SUDA, SUDSKA PRAKSA OKRUŽNOG SUDA U BEOGRADU I OSTALIH OKRUŽNIH TJ. VIŠIH SUDOVA U SRBIJI, SUDSKA PRAKSA APELACIONOG SUDA U BEOGRADU I APELACIONIH SUDOVA U SRBIJI KAO I OPŠTINSKIH SUDOVA TJ. OSNOVNIH SUDOVA U REPUBLICI SRBIJI - PREČIŠĆEN TEKST SUDSKE PRAKSE I DELOVA SUDSKIH ODLUKA I PRAVNIH STAVOVA
 
 
Blanketna norma
Ako u izreci presude nije navedena blanketna norma koju je okrivljeni povredio,već se u izreci presude navede da je optuženi postupio suprotno odredbama ZOBS-a i opisano se navede u čemu se sastoji njegovo nepropisno ponašanje u saobraćaju, a u obrazloženju presude se citiraju i odredbe ZOBS-a, koje je optuženi povredio svojom nepropisnom vožnjom. Činjenica da u izreci presude nisu citirane blanketne norme ne čini izreku presude nerazumljivom i protivrečnom samoj sebi i razlozima presude, te to ne predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz čl.364. st.1. tač.11. ZKP. (Presuda Okružnog suda u Beogradu Kž.br.2175/97 i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.1312/96)
 
Identitet optužbe i presude i prekoračenje optužbe (član 364. stav 1. tačka 9. ZKPa i član 346. stav 1. ZKP-a) Sud je ovlašćen da izvrši izmenu blanketne norme u činjeničnom opisu krivičnog dela. Iz obrazloženja: »Sud je imao u vidu da je optužnicom navedeno da je okrivljeni postupio suprotno blanketnoj normi iz člana 51. stav 1. ZOPS-a na putevima, ali kako iz opisa povrede blanketne norme nedvosmisleno proizilazi da je optužnicom na mesto norme člana 50. stav 1. ZOPS-a napisana norma člana 51. stav 1. ZOPS-a na putevima, kao i na osnovu nesumnjivo utvrđenog činjeničnog stanja, pa je sud u tom delu izmenio navode optužnice«. »Prvostepeni sud je tokom postupka izveo sve potrebne dokaze koje je pravilno cenio u smislu člana 16 i 367 ZKP-a, pa je na osnovu ovako utvrđenih dokaza pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na osnovu takvo utvrđenog činjeničnog stanja našao da je do ove saobraćajne nezgode došlo upravo zbog kršenja blanketne norme iz člana 50. ZOPS-a, i shodno tome pravilno izvršio izmenu ove blanketne norme u činjeničnom opisu dela«.(Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.1267/96 i presuda Okružnog suda u Beogradu Kž.br.816/98)
 
Sud ne može utvrditi kršenje više odredbi blanketnih propisa nego što je okrivljenom stavljeno na teret. Iz obrazloženja: »Sud je učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 364. stav 1. tačka 9. ZKP-a i prekoračio optužbu pošto je našao da su prekršene dve odredbe ZOPS-a što je veća kriminalna količina nego što je okrivljenom optužnicom staljeno na teret«. (Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.435/94 i presuda Okružnog suda u Beogradu Kž.br.2572/97)
 
Čitanje zapisnika o izkazu svedoka
Kada se kod svedoka pojave, po mišljenju veštaka, znaci duševnog oboljenja, to predstavlja važan razlog zbog koga je otežan dolazak svedoka pred sud pa se njegov iskaz može pročitati. Obrazloženje : Pravilno je našao prvostepeni sud da psihičko stanje oštećene koja je silovana od 2 lica a treće je isto pokušalo, predstavlja važan razlog zbog koga je otežan dolazak oštećene pred sud, pa je zato pravilno odstupio od načela neposrednosti i pročitao iskaz oštećene iz prethodnog postupka u smislu citiranog zakonskog propisa. Zato se na ovom iskazu može zasnovati presuda pa u tokvoj situaciji nema bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 364 tačka 8 ZKP-a kako se neosnovano ukazuje u žalbi.(Presuda Vrhovnog suda Srbije Kž 460/97 od 09.04.1998. godine i Presuda Okružnog suda u Beogradu K. broj 294/96 od 17.10.1996. godine).
 
Institut “Oportunitet” - Zakon o krivičnom postupku, čl. 236.
Institut »Oportunitet« predstavlja olakšanje za čitav pravosudni sistem, kako sudovima, da smanje broj predmeta, tako i okrivljenima, da uz ispunjavanje određenih obaveza tj. plaćanje određene svote novca izbegnu procesuiranje za krivično delo koje su izvršili, te na taj način izbegnu krivičnu evidenciju, što je korisno prilikom zapošljavanja, putovanja i apliciranja na poslove u inostranstvu itd. Ukoliko ste izvršili krivično delo za koje je predviđena novčana kazna, kazna zatvora do 3 godine, odnosno kazna zatvora od 3 do 5 godina, može doći do primene ovog institiuta i to na predlog Tužilaštva, odnosno vašeg branioca ili Vas ukoliko nemate branioca. Oportunitet zapravo znači da umesto suđenja za delo koje ste izvršili, svoj dug prema ostećenom i Republici Srbiji ispunite tako što : 1/ Oštećenom platite određenu sumu koju Vam tužilac odredi, 2/ Obavite humanitarni rad u nekoj instituciji, ako nemate sredstava da platite, recimo, a imate slobodnog vremena da na ovaj način postupite. Ispunite dospele obaveze izdržavanja, 3/ Podvrgnete se lečenju od alkoholizma, upotrebe opojnih droga, odnosno da se podvrgnete odgovarajućim terapijama, koje su vam korisne.
Ovo su česte opcije i vidovi ovog instituta, ali pored njih postoje i druge obaveze koje možete pronaći u članu 236. ZKP-a. Do oportuniteta može doći pre pokretanja istražnih radnji, ali i posle njih, odnosno nakon obavljanja istažnih radnji, pa čak i na glavnom pretresu (Ki i K). Da bi došlo do primene oportuniteta, mora se 1/ saglasti oštećeni pre svih, ako on ne želi da se na taj način reši pitanje vaše odgovornosti, već želi da Vas vidi pred sudom za krivično delo kojim ste ga oštetili, onda nema mogućnosti primene oportuniteta, već morate da dokazujete svoju nevinost ili druge aspekte odbrane kao i svi ostali u krivičnom postupku, u kom vas sud moze osuditi ili osloboditi.
Pored saglasnosti oštećenog, potrebno je da se i 2/ državni organi saglase sa oprtunitetom, a oni se uglavnom neće saglastiti samo ukoliko je Vaša prošlost kriminogena, odnosno ukazuje da ste skloni da činite takva ili slična krivična dela. Takođe, kada je to krivično delo izvršeno na teži način a u situacijama kada postoje olakšavajuće i otežavajuće okolnosti isl.
Period u kome morate obaviti ove obaveze, ukoliko dođe do primene oportuniteta, iznosi najviše 6 meseci od trenutka kada je tužilac doneo Rešenje o odlaganju krivičnog gonjenja, ali taj period moze biti i kraći sve u zavisnosti od »dogovora« sa nadležnim tužilaštvom itd.
 
Blagovremenost privatne tužbe
Kada je krivična prijava podneta od strane organa Unutrašnjih poslova, pa Javni tužilac nađe posle 3 meseca da se radi o krivičnom delu koje se gone po privatnoj tužbi, ako jeoštećeni u roku od 3 meseca dao izjavu da se pridružuje krivičnom gonjenju, tužba je blagovremena. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž.br.167/98 od 28.01.1998. godine i Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.984/97 od 29.10.1997. godine)
 
Imovinsko pravni zahtev
Osnov za vođenje parnice su pravne činjenice na kojima se zasniva zahtev, a ne pravna forma krivične presude : oštećeni ima pravo materijalnog i procesnog raspolaganja imovinsko pravnog zahteva. Upućivanje na parnicu je zato samo ukazivanje oštećenom na postojanje drugog pravnog puta koji može koristiti. Oštećeni u svojstvu tužioca u građanskoj parnici slobodno odlučuje prema pravnoj situaciji koja se pokazuje posle krivične presude da li će parnicu povesti protiv okrivljenog ili ne. Presuda Okružnog suda u Beogradu Kž.br.2293/96 presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.1530/95 od 16.03.1996. godine
 
Ako je okrivljeni protivpravno prisvojio više pokretnih stvari, čija je vrednost utvrđena u jedinstvenom iznosu, a samo su neke stvari vraćene oštećenom tako da nije utvrđena pojedinačna vrednost stvari, sud ne čini bitnu povredu kada oštećenog upućuje na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva. (Presuda Okružnog suda u Beogradu Kž.br.1049/97)
 
Ako se u izreci presude tačno navede za koje iznose su oštećeni pretrpeli štetu izvršenjem krivičnog dela, a u obrazloženju se, obzirom da su oštećeni upućeni na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva, navede da podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov za presuđenje imovinsko-pravnog zahteva, to predstavlja bitnu povredu postupka iz čl.364. st.1 tač.11 ZKP-a jer je izreka presuda protivrečna sa razlozima.
(Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž.br.1734/97 i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.1445/97)
 
Nedolazak privatnog tužioca na zakazani glavni pretres
Prvostepenom presudom odbijena je optužba na osnovu čl. 349 st.5 ZKP-a prema Okr. MB da je izvršio krivično delo oštećenjem tuđe stvari iz čl.176 KZ RS. Oštćeni VZ upućen je da imovinsko pravni zahtev ostvari u parničnom postupu, a istom presudom je određeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda. Protiv navedene presude žalbu je izjavio privatni tužilac sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu. Drugostepeni sud je u Sednici veća razmotrio spise predmeta te je odlučio da je prvostpenita presuda zakonita i da ne sadrži povredu Zakona na koji viši sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je ocenio da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio optužbu prema okr. MB, na osnovu čl.349 st.5 ZKP-a, zbog krivičnog dela oštećenja tuđe stvari iz čl.176 KZ RS, obzirom da je protiv okrivljenog za isto krivično delo već pravnosnažnim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu postupak obustavljen. U stavu Okružnog suda neosnovano se u žalbi privatnog tužioca V.Z. predlaže ukidanje prvostepene presude i navodi da on na jedan glavni pretres pred prvostepenim sudom nije došao i to zbog radne obaveze koju je imao u ratnim uslovim. Ovakvi navodi žalbe odnose se na raniji postupak koji je po privatnoj tužbi ovog privatnog tužioca vođen protiv okr. a zbog krivičnog dela oštećenja tuđe stvari iz čl.176 KZ RS u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.795/97 te da je pravnosnažnim rešenjem obustavljen, te je s toga žalba privatnog tužioca odbijena kao neosnovana.
(Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.621/97 od 07.11.2000. godine i Presuda Okružnog suda u Beogradu Kž.br.305/2001
 
Obustava krivičnog postupka
Članom 58 ZKP-a je predviđeno da ako privatni tužilac ne dođe na glavni pretres iako je uredno pozvan, smatraće se da je odustao od tužbe, ali pošto je prvostepeni sud zakazao ročište za sprovođenje istražnih radnji, a ne glavni pretres, to nedolazak privatnog tužioca nije mogao da prouzrokuje donošenje rešenja o obustavi krivičnog postupka. Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž.br.2347/96 od 19.12.1996. godine, Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.401/96 od 17.09.1996. godine,
 
Odbacivanje optužnog akta
Najpre se mora ceniti da li tužilac ima svojstvo ovlašćenog tužioca, a zatim blagovremenost optužnog akta, a tek nakon toga se sud može upustiti u ocenu razumljivosti i urednosti optužnog akta u smislu člana 76 ZKP-a. Iz obrazloženja: »Prvo se mora utvrditi da li tužilac ima svojstvo ovlašćenog tužioca u krivičnom postupku, pa potom ceniti blagovremenost optužnog akta, a tek se nakon toga sud može upustiti u ocenu razumljivosti i urednosti optužnog akta u smislu člana 76 ZKP-a«. (Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K-724/98 i rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž-58/99)
 
Sud ne može odbaciti optužni predlog oštećenog kao tužioca ili privatnu tužbu zbog toga što u optužnom aktu nije naznačena tačna adresa optuženog, niti zbog toga što u naknadno ostavljenom roku tačna adresa nije dostavljena. Iz obrazloženja: »Odredbom člana 435 ZKP-a predviđeno je da optužni predlog, odnosno privatna tužba treba da sadrže, između ostalog  ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima, ukoliko su poznati, pa prema tome sud ne može odbaciti optužni predlog oštećenog kao tužioca ili privatnu tužbu zbog toga što u optužnom aktu nije naznačena tačna adresa okrivljenog, niti što u naknadno određenom roku nije dostavljena nova adresa. Sud je dužan, ukoliko adresa okrivljenog nije tačna, ili je promenjena, da postupi prema odredbama člana 550 ZKP-a i pribavi tačnu adresu okrivljenog, odnosno da postupi prema odredbama člana 123 ZKP-a«.
(Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K-656/96 i rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž-29/99)
 
Prvostepenim rešenjem odbačen je podnesak oštećenog kao tužioca MM nazvan optužnicom kao neuredan. Protiv navedenog rešenja žalbu je blagovremeno izjavio oštećeni kao tužilac MM sa predlogom da II-stepeni sud ukine I-stepeno rešenje i predmet vrati na ponovno odlučivanje. II-stepeni sud je ocenio da je Istepeno rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz čl.364 st.1 t.1 ZKP-a jer je prvostepeni sud bio nepropisno sastavljen. Iz spisa proizilazi da je oštećeni kao tužilac podneo sudu krivičnu tužbu protiv okr. JZ., pa je po nalogu I-stepenog suda uredio svoj optužni akt u smislu čl.262 ZKP-a. Pošto je oštećeni kao tužilac svoj optužni akt nazvao optužnicom i postupio u naloženom roku, to je za donošenje rešenja u ovoj fazi postupka nadležno vanpretresno veće
prvostepenog suda. Pošto je pobijano rešenje doneo predsednik veća, a koji je bio stvarno nenadležan za postupanje u ovoj fazi krivičnog postupka, to je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. (Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.286/01 od 25.04.2001. godine i Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž.br.1367/01 od 26.09.2001. godine).
 
Izjava novinaru ne može se izjednačiti u odnosu na krivično pravnu zaštitu sa pisanjem natpisa u štampi. Iz obrazloženja: »Davalac podataka za natpis u štampi ne može odgovarati za krivično delo iz stava 2, već za krivično delo iz stava 1 člana 92 KZ RS, jer se davanje izjave novinaru ne može izjednačiti u odnosu na krivično – pravnu zaštitu sa pisanjem natpisa u štampi – novinama. Dosledno tome u konkretnom slučaju se mesna nadležnost za podnošenje privatne tužbe protiv davaoca izjave određuje po članu 26 a ne po odredbama člana 28 ZKP-a«. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv.br.119/99)
 
Odbačaj optužnog predloga oštećenog kao tužioca
Rešenjem Prvog opštinskog suda K.br. 1180/01 od 25.10.2001. godine, odbačen je optužni predlog oštećenog kao tužioca MU od 19.02.2001. godine, podnet protiv okr. DS zbog krivičnog dela neizvršavanje odluke o vraćanju radnika na rad iz čl. 91 KZ RS, a na osnovu čl. 436 st. 1 u vezi sa čl. 438 st. 1, a u vezi sa čl. 270 tač. 1 ZKP-a. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž.br. 1938/01 potvrđeno je prvostepeno rešenje sa razloga što je pravilno prvostepeni sud odbacio optužni predlog oštećenog kao tužioca iz razloga predviđenih čl. 270 tač. 1 ZKP-a nalazeći da delo koje se okrivljenom stavlja na teret nije krivično delo, obzirom da je u optužnom predlogu navedeno da je okr. propustio da postupi po pravnosnažnoj odluci Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja – sektor inspekcije rada, a ne po pravnosnažnoj sudskoj odluci, što je osnovna pretpostavka za postojanje ovog krivičnog dela. Takođe, neosnovanost u žalbi punomoćnika oštećenog kao tužioca navodi da je prvostepeno rešenje nepravilno i nezakonito, parafraziraju se odredbe čl. 91 KZ RS i odredbe Ustava RS i predlaže ukidanje prvostepenog rešenja obzirom da se prema Ustavu u žalbi krivično delo može izvršiti i nepostupanjem po pravnosnažnoj odluci, a da to ne mora biti sudska odluka. Ovo stoga što je pretpostavka za postojanje ovog krivičnog dela postojanje sudske odluke o vraćanju radnika na rad, što je opet pretpostavlja da je radniku prestao radni odnos i da je prestanak proglašen nezakonit. Reč je o pravnosnažnoj sudskoj odluci protiv koje se ne mogu ulagati redovni pravni lekovi, a radnja krivičnog dela je nepostupanje po takvoj odluci, te je žalba punomoćnika oštećenog odbijena kao neosnovana(Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br. 1180/01 od 25.10.2001. godine i Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž.br. 1938/01 od 25.12.2001. godine)
 
Odbačaj privatne kivične tužbe
Rešenjem Prvog opštinskog suda K.br.1504/01 od 15.01.2002. godine, odbačena je privatna krivična tužba privatnog tužioca NB od 03.12.2001. godine, podneta zbog krivičnog dela klevete čl. 92 st. 3 u veзi sa st. 2 i st. 1 KZ RS, a na osnovu čl. 436 i 438 u vezi sa čl. 270 tač. 4 ZKP-a sa obrazloženjem da okr. CD nije iznosila ni jednu svoju ličnu tvrdnju niti pak u spornom članku na bilo kom mestu spominje da je istraga protiv privatnog tužioca opšta i pokrenuta, već je u svemu verno, profesionalno i odgovorno obavila svoju novinarsku profesiju. Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio privatni tužilac, a odlukom Okružnog suda u Beogradu odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika privatnog tužioca sa razloga što se neosnovano u žalbi punomoćnika privatnog tužioca navodi da je u prvostepenom rešenju sadržana bitna povreda odredaba ZKP-a, obzirom da prvostepeni sud nije sproveo istražne radnje kako je to naveo u pobijanom rešenju i predložio da se prvostepeno rešenje ukine. Takođe, neosnovano u žalbi se navodi da u članku objavljenom u dnevnom listu “Politika” od 26.10.2001. godine, nisu tačni, niti je bilo zakonskog osnova da se navedeni članak objavi, pa da se s toga u radnjama okr. sadržana sva bitna obeležja krivičnog dela klevete iz čl. 92 st. 3 u vezi sa st. 2 i st. 1 KZ RS, te da je zbog toga došlo do teških posledica za privatnog tužioca i njegovu porodicu nakon objavljivanja ovog članka. Okružni sud smatra da su neosnovani navodi iz žalbe privatnog tužioca, s obzirom da je prvostepeni sud izvršio uvid u spise Okružnog suda u Beogradu Ki.br. 789/01 pa je zaključio da je u tekstu koji je objavljen u dnevnom listu “Politika” navedeno da je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv ovde privatnog tužioca a da su u članku preneti navodi zahteva za sprovođenje istrage. S toga je prаvilan zaključak prvostepenog suda da nema dovoljno dokaza da su okrivljeni osnovano sumnjivi за krivično delo koje im je privatnom tužbom stavljeno na teret. (Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br. 1504/01 od 15.01.2002. godine, i Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž.br. 494/02 od 20.03.2002. godine)
 
Odbačaj žalbe kao neblagovremene
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.232/96 od 26.11.1999. godine okr. LR. je oglašen krivim zbog izvršenja jednog krivičnog dela prevare iz čl.171 st.1 KZ RS i izrečena mu je uslovna osuda. Okrivljeni je navedenu presudu primio dana 29.05.2000. godine, što je utvrđeno uvidom u povratnicu koja se nalazi u spisima. Branilac okr. adv. RM. je izjavio žalbu neposredno je predavši sudu dana 16.06.2000. godine, što je utvrđeno uvidom u prijemni pečat, a žalba je izjavljena po proteku zakonskog roka od 15 dana od dana dostavljanja presude okrivljenom, te je sud odbacio žalbu branioca okrivljenog kao neblagovremenu primenom čl.382 ZKP-a. Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio branilac okrivljenog zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene ZKP-a. Po oceni drugostepenog suda pravilno je postupio prvostepeni sud kada je ocenio da je žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.232/96 od 26.11.1999. godine neblagovremena, obzirom da je okr. LR presudu primio dana 29.05.2000. godine, a da ja žalbu njegov branilac izjavio Prvom opštinskom sudu u Beogradu dana 16.06.2000. godine, što znači po proteku zakonskog roka za izjavljivanje žalbe na presudu od 15 dana. Drugostepeni sud je cenio navod žalbe branioca okrivljenog da je on prvostepenu odluku primio dana 02.06.2000. godine, te kako je žalbu na istu izjavio dana 16.06.2000. godine, to je ista podneta u zakonom predviđenom roku, međutim drugostepeni sud je ocenio da je ovaj navod žalbe neosnovan, obzirom da je čl.123 st.4 ZKP-a predviđeno da ukoliko okrivljeni ima branioca sve odluke od čijeg dostavljanja teče rok za žalbu dostaviće se i braniocu i okrivljenom, a da rok za izjavu pravnog leka teče od dana dostavljanja odluke okrivljenom. (Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.232/96 od 23.06.2000. godine i rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž.br.1609/00 od 27.09.2000. godine)
 
Povraćaj u pređašnje stanje
Zastoj i gužva u saobraćaju ne predstavljaju okolnosti koje nisu mogle da se predvide, te nisu razlog da se zbog toga dozvoli povraćaj u pređašnje stanje, ako je postupak po privatnoj tužbi obustavljen zbog nedolaska privatnog tužioca. Obrazloženje : “Punomoćnik privatnih tužilaca podneo je predlog za povraćaj u pređašnje stanje navodeći da je izostao sa zakazanog glavnog pretresa zbog gužve u saobraćaju, da je na glavni pretres pristupio sa 7 minuta zakašnjenja kada je sud već doneo rešenje o obustavi postupka”. Pravilno je postupio prvostepeni sud kada nije dozvolio povraćaj u pređašnje stanje punomoćniku privatnih tužilaca, jer su privatni tužilac i punomoćnik dužni da se u sudu pojave u tačno određeno vreme, a zastoj i gužva u saobraćaju ne predstavljaju okolnosti koje nisu mogle da se predvide. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž. broj 1793/98 od 10.09.1998. godine i Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K. broj 1154/96 od 24.07.1998. godine)
 
Osnovano se žalbom oštećenog, kao tužioca pobija napadnuto rešenje, jer oštećeni kao tužilac nije bio uredno pozvan na glavni pretres zakazan za 12.01.2000. godine, pa prvostepeni sud nije mogao obustaviti postupak jer je članom 58 stav 1 ZKP-a predviđeno da se postupak može obustaviti, ako privatni tužilac ne dođe na glavni pretres iako je uredno pozvan, ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, a po nalaženju Okružnog suda u Beogradu prvostepeni sud je povredio odredbe Zakona o krivičnom postupku i to odredbu člana 124 stav 1 i 2 ZKP-a koja predviđa da se poziv za glavni pretres oštećenom kao tužiocu dostavlja lično, a stav 2 iste odredbe člana 121 ZKP-a predviđa da ako se oštećenom dostavljanje ne može izvršiti na dosadašnjoj adresi, sud će poziv, odnosno odluku ili žalbu istaći na oglasnu tablu suda i protekom 8 dana od dana isticanja smatraće se da je izvršeno punovažno dostavljanje. Zbog toga je žalba oštećenog kao tužioca osnovana, pa je i odlučeno kao u izreci rešenja, a na osnovu člana 397 stav 1 i 3 ZKP-a. (Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.509/93 od 12.01.2000. godine i rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž.br.878/2000 od 13.09.2000. godine)
 
Prvostepenim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu odlučeno je da nema mesta optužbi protiv okr., zbog krivičnog dela prevare iz čl.171 st.3 u vezi sa st.1 KZ RS, kada se krivični postupak obustavlja. Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio punomoćnik oštećenog kao tužioca i to zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog pogrešne primene Krivičnog Zakona sa žalbenim predlogom da se ožalbeno rešenje ukine i spis vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Ako Javni tužilac ne obavesti oštećenog u roku od 8 dana od dana donete odluke, a ne nalazi osnova da pokrene postupak ili da produži gonjenje, kasnije, posle isteka roka od 3 meseca, oštećeni kao tužilac ne može dati izjavu o prihvatanju postupka u roku od 8 dana od dana prijema obaveštenja i svoje pravo je definitivno izgubio. Rok od 3 meseca ne može se produžavati. Na obaveštenje oštećenog o obustavljenom postupku ili neblagovremeno obaveštavanje kao i obaveštavanje u kome nije naveden rok u kome se postupak može prihvatiti, ne daju mogućnost traženja povraćaja u pređašnje stanje, i propuštanje ovog roka nije moguće sanirati. O blagovremenosti zahteva za vođenje krivičnog postupka, u koje spada i podnošenje optužnice, kako je u konkretnom slučaju činio oštećeni kao tužilac, vodi se računa tokom celog postupka i sud bilo kog stepena koji bude radio po toj stvari, mora po službenoj dužnosti da vodi računa da li je rok protekao i ako jeste da obustavi postupak. Pri tome se mora imati u vidu odredba člana 62 stav 1 ZKP-a, gde je propisano da se smatra da je oštećeni propuštanjem roka odustao od gonjenja i postupak je ostao bez tužioca, po službenoj dužnosti mora obustaviti. Imajući u vidu navedeno prvostepeno rešenje je pravilno i na Zakonu zasnovano te je pravilno postupio sudija kada je prosledio spise predmeta Krivičnom vanpretresnom veću Prvog opštinskog suda u Beogradu kada je odlučeno na osnovu člana 277 ZKP-a, u vezi člana 270 stav 3 u vezi člana 60 stav 4, gde je ocenio da nema mesta optužbi okr. AS. (Rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu IX K.br.98/2000, Kv. br. 329/2000 od 09.02.2000.g.  i rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž-1459/2000 od 29.09.2000. godine)
 
Presuda kojom se optužba odbija
Presudom K.br. 1534/99 od 22.05.2001. godine, Prvog opštinskog suda u Beogradu odbijena je optužba prema okr. N.H. zbog krivičnog dela nedozvoljene trgovine iz čl. 147 st. 1 KZ RS, a na osnovu čl. 500 st. 1 ZKP-a (tada važećeg) oduzeti su predmeti izvršenja krivičnog dela i to više boksova različitih cigareta. Protiv navedene presude žalbu je izjavio branilac okrivljene, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu, preinačena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu u pogledu odluke o oduzimanju predmeta – 464 boksova raznih vrsta cigareta. Učinjena je povreda krivičnog zakona iz čl. 365 tač. 5 ZKP-a, jer je prvostepeni sud prekoračio ovlašćenje koje ima po zakonu, obzirom da cigarete ne predstavljaju predmete čije oduzimanje zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala, a zaključak prvostepenog suda je da su cigarete bile očigledno namenjene izvršenju krivičnog dela, ne može se prihvatiti, obzirom da na osnovu čl. 349 tač. 3 ZKP-a, prema okrivljenoj je razvijena optužba da je izvršila krivično delo nedozvoljene trgovine iz čl. 147 st. 1 KZ RS. Stoga po nalaženju Okružnog suda nema mesta oduzimanju predmeta od okrivljene na osnovu čl. 500 st. 1 ZKPa, pa je u tom delu pobijana presuda preinačena, ali sa napomenom da se ovo odnosi samo na ovaj krivični postupak, što svakako nema uticaja na odluku o oduzimanju ovih predmeta u nekom drugom postupku. (Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br. 1534/99 od 22.05.2001. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu Kž.br. 56/02 od 30.01.2002. godine)
 
Psihološko veštačenje mlađeg punoletnog lica
U dokaznom postupku nije obavezno u svakom slučaju obaviti veštačenje mlađeg punoletnog lica na okolnost njegove duševne razvijenosti u odnosu na kalendarski uzrast. Iz obrazloženja:
Imajuću u vidu iskaz samog okrivljenog, okolnosti pod kojima je delo izvršeno, kao i činjenicu da se okrivljeni u vreme izvršenja krivičnog dela nalazio na samoj granici između mlađeg i starijeg punoletnog lica, te činjenice same po sebi u dovoljnoj meri ukazuju da izvršeno delo nije posledica emotivne nezrelosti okrivljenog, te žalbeni predlog da se pribavi mišljenje psihologa ne bi izmenio već pravilno utvđeno činjenično stanje, već bi doveo samo do nepotrebnog odugovlačenja krivičnog postupka. (Presuda Okružnog suda u Beogradu Kž.br.1995/97 i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu K.br.1249/96)
 
Stvarna nadležnost
Kada je učinilac posle izvršenja krivičnog dela postao vojnik po ugovoru u vojsci Jugoslavije za postupak nadležan je Vojni sud. Iz obrazloženja U toku istrage utvrđeno je da je učinilac protiv koga je stavljen zahtev za sprovođenje istrage u međuvremenu postao vojnik po ugovoru u VJ, pa je pravilno zaključio da se okrivljeni smatra vojnim licem u smislu člana 6 Zakona o vojnim sudovima (Službeni list SRJ broj 11/95). S toga je pravilno postupio prvostpeni sud kada se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj krivično pravnoj stvari, jer je odredbom člana 9 tačka 1 Zakona o vojnim sudovima propisano da vojni sudovi sude za krivična dela koja učine vojna lica. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž. broj 347/99 od 18.03.1999. godine, Rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Kv. broj 68/99).
 
Sukob mesne nadležnosti
Sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, pokrenuo je postupak za rešavanje sukoba nadležnosti K.br.1387/99 od 05.01.2000. godine ističući da je za krivična dela učinjena putem štampe, kad nema mesta primeni člana 23 KZ SRJ, što je i ovde slučaj jer je privatna tužba podneta protiv sastavljača spisa, mesno nadležan pored suda na čijem području je spis štampan, u smislu člana 28 stav 1 ZKP-a i sud mesta u kome sastavljač spisa ima prebivalište ili sud mesta gde se odigrao događaj na koji se spis odnosi, shodno odredbi člana 28 stav 2 ZKP-a te da iz navedenog sledi da privatni tužilac ima pravo izbora suda, od navedenih mesno nadležnih sudova kojem će podneti privatnu krivičnu tužbu. Sledstveno navedenom, predložio je da se kao stvarno i mesno nadležan sud za postupanje u ovoj krivično-pravnoj
stvari odredi Opštinski sud u Leskovcu, kojem je i podneta privatna krivična tužba, kao sudu na čijem se području događaj odigrao. Privatnom tužbom koju je podneo Opštinskom sudu u Leskovcu privatni tužilac Tihomir Stanković okrivljenom je stavio na teret izvršenje krivičnog dela klevete iz člana 92 stav 2 KZ RS, kao autoru teksta objavljenog u »Reviji 92« broj 226 od 06.06.1998. godine, a u kojem se prema navodima privatne tužbe iznete neistine o životu kćerke privatnog tužioca sada pok. G. R. u vezi sa događajem koji se odigrao na području sela Bojnik SO Leskovac. Kako je u konkretnom slučaju reč o krivičnom delu učinjenom putem štampe, objavljivanjem teksta (informacije) poznatog autora, to je osnovan stav sudije Prvog opštinskog suda u Beogradu da je privatni tužilac, shodno odredbama člana 28 stav 1 i 2 ZKP-a privatnu tužbu protiv autora teksta mogao podneti po svom izboru, kako sudu na čijem je području tekst štampan, tako i sudu mesta u kome autor teksta ima prebivalište ili kako je privatni tužilac učinio u konkretnom slučaju suda mesta, gde se odigrao događaj na koji se odnosi objavljeni tekst. Prema tome, Opštinski sud u Leskovcu nije se mogao oglasiti mesno nenadležnim za postupanje u ovoj krivičnopravnoj stvari, pa je iz iznetih razloga na osnovu člana 38 stav 1 ZKP-a Vrhovni sud Srbije odlučio kao u izreci ovog rešenja. (Prvi opštinski sud u Beogradu, zahtev za rešenje sukoba nadležnosti i rešenje Vrhovnog suda Srbije Kr.32/00 od 18.02.2000. godine)
 
Dejstva pravosnažnosti ostavinskog rešenja
Pravosnažno ostavinsko rešenje obavezuje u ostavinskom postupku samo u odnosu na nasledno pravne, a ne u odnosima stvarno pravne zahteve predmetne zaostavštine. (Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 3838/98 od 14.04.1999. godine).
 
Deoba nasledstva
U deobi nasledstva moraju istovremeno učestvovati svi naslednici lično, ili preko punomoćnika, a ukoliko neko izostane takva deoba može biti pravno valjana samo ako je taj, odsutni naslednik kasnije prizna. Deoba koja je vršena pojedinačno i po delovima imovine, bez učešća svih naslednika zajedno, nije punovažna. (Vrhovni sud Srbije GZZ- 237/81)
 
Dopunsko rešenje o nasleđivanju
Odredbom člana 128 stav 1 Zakona o vanparničnom postupku propisano je da, ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu, pronađe imovina za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će ovu imovinu, novim rešenjem, raspodeliti na osnovu ranije donetog rešenja. Ostavinski postupak je, u konkretnom slučaju, okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja kojim su za naslednike oglašeni sinovi ostavioca, naslednici prvog naslednog reda, po
zakonskom osnovu nasleđivanja i po sporazumu o deobi zaostavštine koji su potpisali. Kako su se oba naslednika prihvatila nasleđa i sporazumno podelila zaostavštinu, nema smetnji da se naknadno pronađena imovina, u nedostatku ponovnog sporazuma naslednika o njenoj deobi, rasporedi po zakonskom osnovu nasleđivanja, na idealne delove. Naslednici mogu sva ostala prava na nasleđe ostvarivati u redovnoj parnici. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 8007/01 i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu O.br. 1904/00)
 
Ostavinski postupak i ugovor o doživotnom izdržavanju
Rešenjem prvostepenog suda obustavljen je ostavinski postupak iza pokojnog B.B. sa R.B. i na taj način raspolagao celokupnom svojom imovinom koja, ako je obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju, iz razloga što iza njega nije ostala imovina koja bi bila predmet raspravljanja. Prema razlozima pobijanog rešenja i stanja u spisima predmeta prvostepeni sud je doneo ovakvu odluku iz razloga što je pokojni B.B. zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa R.B. i na taj način raspolagao celokupnom svojom imovinom koja, ako je obuhvaćena ugovorom o doživotnom izdržavanju, ne može biti predmet raspravljanja, a nasledni učesnici su izjavili da ostavilac nije imao druge imovine. Neosnovani su navodi žalbe naslednog učesnika L.B. da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer ga nije uputio na parnicu radi poništaja predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i radi utvrđenja prava svojine na delu strana, s obzirom na to da donošenjem ožalbenog rešenja nasledni učesnik nije sprečen da zaštitu svojih prava ostvari u posebnom postupku. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 7457/01 i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu O.br. 523/01)
 
Kako je prvostepeni sud utvrdio da je ostavilja celokupnom svojom imovinom raspolagala ugovorom o doživotnom izdržavanju, to je, po mišljenju Okružnog suda, pravilno prvostepeni sud, primenom člana 113 Zakona o vanparničnom postupku, obustavio postupak za raspravljanje zaostavštine iz razloga koje u svemu, kao pravilne, prihvata i Okružni sud. Okružni sud je cenio navode žalbe zakonskih naslednika da njima nije data mogućnost da raspravljaju, a priloženi ugovor o doživotnom izdržavanju nije punovažan, zbog čega je ostavinski postupak trebalo prekinuti. Međutim, imajući u vidu to da je odredbom člana 113 stav 1 Zakona o vanparničnom postupku propisano da će, ako prema podacima iz smrtovnice umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud obustaviti raspravljanje zaostavštine, znači da je prvostepeni sud primenom navedene zakonske odredbe obustavio postupak za raspravljanje zaostavštine jer nije bila ispunjena osnovna pretpostavka za to raspravljanje, a to je postojanje imovine umrlog lica. Sa druge strane, postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju nije razlog za prekid postupka shodno članovima 119 i 121 u vezi sa članom 23 Zakona o vanparničnom postupku, s tim što učesnicima u postupku ostaje mogućnost da svoja eventualna prava ostvaruju u posebnoj parnici. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 8336/01 i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu O.br. 813/01)
 
Prekid postupka
Iz stanja u spisima predmeta proizilazi da je pravnosnažnim rešenjem prvostepenog suda prekinut ostavinski postupak na zaostavštini pokojnog P.\. i da je nasledna učesnica J.S., ćerka ostavioca, upućena na parnicu da, kao tužilja, protiv tužene nasledne učesnice N.\., supruge ostavioca, utvrdi nepunovažnost svojeručnog testamenta i povredu svog nužnog naslednog dela. Dalje, proizilazi da je pred prvostepenim sudom u toku parnica za utvrđenje ništavosti testamenta i ništavosti ugovora o poklonu koji je zaključio pokojni P.\. Nasledna učesnica N.\., supruga ostavioca, je svojim podneskom tražila donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju kojim bi bila oglašena za naslednika porodične grobnice. Kod ovakvog stanja stvari pravilno je prvostepeni sud primenio odredbe Zakona o vanparničnom postupku donevši rešenje kojim je ovaj predlog nasledne učesnice N. odbio kao nedozvoljen. Neosnovano sa žalbom nasledne učesnice N. osporava prvostepeno rešenje isticanjem da nije bilo osnova za prekid ostavinskog postupka, jer zaostavštinu ostavioca predstavlja isključivo porodična grobnica koju treba raspraviti. Kod činjenice da se ostavinski postupak nalazi u prekidu po pravnosnažnom rešenju ostavinskog suda, da nasledna učesnica N. nije koristila pravo na ulaganje žalbe na odluku o prekidu postupka i da, u konkretnom slučaju, rešenje o nasleđivanju nikada nije doneto, niti su za njegovo donošenje, s obzirom na fazu postupka, ispunjeni zakonski uslovi, ne postoje zakonske mogućnosti za dopunu nepostojeće odluke, usled čega je pravilno stanovište provostepenog suda da je podneti predlog za donošenje dopunskog rešenja o nasleđivanju nedozvoljen. Osim toga, sporna pitanja izneta u žalbi u vezi sa sadržinom zaostavštine mogu biti rešena isključivo u parnici. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 4471/01 i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu O.br. 556/00)
 
Stavom prvim pobijanog rešenja prekinut je postupak za raspravljanje zaostavštine pokojnog AM, stavom drugim upućeni su na parnicu, sestričina i sestrić ostavioca, da u istoj, kao tužioci, protiv tužene, testamentalne naslednice, utvrde nepunovažnost testamenta pokojnog AM, a stavom trećim izreke ovog rešenja nasledni učesnici koji su upućeni na parnicu obavezani su da je pokrenu u roku od 30 dana od dana prijema pismenog otpravka rešenja o prekidu postupka i da o tome obaveste ostavinski sud dostavljanjem primerka tužbe, snabdevene prijemnim pečatom nadležnog suda, a u protivnom određeno je da će ostavinski postupak biti nastavljen bez obzira na zahtev u pogledu koga su nasledni učesnici upućeni na parnicu. Pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je prekinuo postupak u ovom ostavinskom predmetu, shodno odredbi člana 119 Zakona o vanparničnom postupku, a iz razloga što je, sada pokojni, ostavio usmeni testament čiju valjanost njegovi zakonski naslednici osporavaju. U takvoj pravnoj situaciji ostavinski postupak se, shodno odredbi člana 119 Zakona o vanparničnom postupku, prekida, jer su između naslednika sporne činjenice od kojih zavisi punovažnost i sadržina predmetnog testamenta. Prvostepeni sud je pravilno postupio i kada je na parnicu uputio nasledne učesnike, koji su zakonski naslednici ostavioca, zasnovavši svoju odluku na odredbi člana 23 stav 2 Zakona o vanparničnom postupku, koji predviđa da će sud na parnicu uputiti onog naslednog učesnika čije pravo smatra manje verovatnim. Pravilna je i odluka prvostepenog suda kojom je naslednim učesnicima naloženo da parnični postupak pokrenu u roku od 30 dana od dana prijema prepisa ožalbenog rešenja. Postupajući na ovaj način ostavinski sud je pravilno primenio pravo krećući se, prilikom određivanja roka za pokretanje parnice, u granicama predviđenim članom 24 stav 1 Zakona o vanparničnom postupku, koji predviđa da rok, u kome je učesnik koji je upućen na parnicu dužan da je i pokrene, ne može biti duži od 30 dana, pri čemu zakonodavac nije odredio računanje roka, odnosno nije odredio od kog dana počinje teći rok koji ne može biti duži od 30 dana. Okružni sud, imajući u vidu odredbu člana 30 stav 2 Zakona o vanparničnom postupku, kojom je predviđeno da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako tim ili drugim zakonom nije drugačije određeno, smatra da, prilikom određivanja momenta od kog počinje teći rok u kome je nasledni učesnik dužan da pokrene parnični postupak, ima mesta analognoj primeni odredbe člana 328 Zakona o parničnom postupku koja u stavu trećem određuje momenat kada počinje da teče rok za izvršenje činidbe i taj momenat određuje kao prvi dan posle dostavljanja prepisa odluke, a ne kao momenat njene pravnosnažnosti. Stoga, kako odredba člana 24 stav 1 Zakona o vanparničnom postupku rok u kome je učesnik u postupku dužan da pokrene parnični postupak određuje kao rok čiji je samo maksimum propisan zakonom i koji ne može biti duži od 30 dana, dok minimum tog roka zakonom nije propisan, kao ni momenat kada on počinje teći, što znači da je sudu dato ovlašćenje da, u granicama roka od 30 dana, odredi rok u kome je učesnik dužan da pokrene parnicu, kao i da odredi momenat od kada počenje teći taj rok, te kako, shodno odredbi člana 30 stav 2 Zakona o parničnom postupku, ima mesto primeni člana 328 Zakona o parničnom postupku prilikom određivanja roka, pravilno je prvostepeni sud u stavu trećem izreke ožalbenog rešenja odredio rok u kome su nasledni učesnici, koji su upućeni na parnicu, dužni da je i pokrenu. Iz ovih razloga, neosnovani su žalbeni navodi u ovom delu i tvrdnja da je rok koji je trebalo da bude ostavljen naslednim učesnicima imao da teče od dana pravnosnažnosti pobijanog rešenja, a ne od dana njegovog uručenja učesnicima koji su upućeni na parnicu. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 7674/01 i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu O.br. 1002/01)
 
Raspravljanje zaostavštine koju sačinjavaju samo pokretne stvari
Neosnovani su navodi žalbe da u ostavinskom postupku nije raspravljeno ko će biti naslednik pokretnih stvari ostavilje AM. Nasledni učesnici zahtev za raspravljanje zaostavštine u delu koji čine pokretne stvari mogu istaći bilo u ostavinskom postupku, bilo u parničnom postupku a postojanje takvog zahteva je neophodno da bi se raspravilo nasleđivanje pokretnih stvari, s obzirom na to da je odredbom člana 113 stav 2 Zakona o vanparničnom postupku propisano da se o pokretnim stvarima, kao predmetu zaostavštine, ne raspravlja po službenoj dužnosti, već samo kad to raspravljanje traži neko od lica pozvanih na nasleđe. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 7674/01 i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu O.br. 1002/01)
 
Zahtev naslednika za izdvajanje dela zaostavštine po osnovu sticanja u braku
Neosnovani su navodi žalbe naslednog učesnika RJ da je prvostepeni sud pogrešio što je doneo pobijano rešenje, jer nije uzeo u obzir navode iz podneska ovog naslednog učesnika od 18.10.2000. godine kojim je on tražio izdvajanje iz zaostavštine 1/2 dela vlasništva na stanu i kući koji su predmet zaostavštine, a na ime njegovog doprinosa u sticanju ovih nepokretnosti koje su stečene u toku trajanja njegovog braka sa ostaviljom, pokojnom DJ Ovo iz razloga što nasledni učesnik RJ ovaj zahtev nije istakao do završetka ostavinskog postupka pred prvostepenim sudom, tj. do zaključenja rasprave na ročištu održanom dana 11.10.2000. godine, pri čemu pravnosnažno rešenje o nasleđivanju ne sprečava naslednog učesnika RJ da svoj zahtev ostvari u parnici, shodno odredbi člana 26 Zakona o vanparničnom postupku. (Rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž.br. 8011/01 i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu O.br. 1558/00)
 
Prekid parničnog postupka
Ako se vodi parnični postupak po tužbi trgovinskog preduzeća protiv tuženog – bivšeg radnika tužioca, radi povraćaja ambalaže ili isplate protivvrednosti, onda nema mesta prekidu parničnog postupka do okončanja disciplinskog postupka kod tužioca protiv tuženog radi utvrđenja nastale štete tužiocu u radnjama tuženog. (Rešenje opštinskog suda u Guči 508/95 od 12.11.2001. godine i Oružnog suda u Čačku Gž. 32-/2002 od 17.01.2002. godine).
 
Prekid postupka
Nema osnova da se prekine parnični postupak do okončanja krivičnog postupka pošto odluka parničnog suda o naknadi štete ne zavisi od odluke krivičnog suda u vezi sa pitanjem postojanja krivičnog dela i krivičnoj odgovornosti štetnika, jer je građansko pravna odgovornost šira od krivično pravne odgovornosti. Pošto je predmet konkretne parnice poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između tužene LJ, a supruge tužioca kao primaoca izdržavanja i tuženog BS kao davaoca izdržavanja, da se navedenim ugovorom tužena LJ obavezala na prenos prava vlasništva na stanu u Beogradu, da je tužilac pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu podneo tužbu protiv tužene LJ kojom traži da se utvrdi da je suvlasnik sa 1/2 idealnih delova na nepokretnosti koja je predmet spornog ugovora a po osnovu sticanja u braku, to je prvostepeni sud pravilnom primenom člana 213 stav 1 tačka 1 ZPP odlučio da prekine ovu parnicu do pravnosnažnog okončanja postupka P.br. 3708/02 pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu. Gž.br. 9550/01 – P.br. 3709/00
 
Tužilac je podneo tužbu radi iseljenja tužene iz stana u Beogradu čiji je tužilac isključivi vlasnik, a u odgovoru na tužbu, tužena je istakla da vodi parnicu radi utvrđenja da je ona suvlasnik sa 1/2 dela navedenog stana po osnovu ugovora o poklonu pok. DN, koji po svojoj pravnoj prirodi predstavlja. Testament pred svedocima. Smatrajući da odluka suda u parnici P.br. 3864/96, predstavlja prethodno pitanje od čijeg rešavanja zavisi odluka u ovoj parnici, opštinski sud je pobijanim rešenjem prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja navedene parnice. Imajući u vidu sadržinu postavljenog tužbenog zahteva u parnici P.br. 3864/96, po mišljenju Okružnog suda, izvesno je da od ishoda te parnice ne zavisi odluka po tužbi tužioca za iseljenje tužene iz sporne nepokretnosti. Naime, tužilac je trenutkom delacije svog pokojnog oca, kao njegov zakonski naslednik stupio u pravo svojine na spornom stanu,
čime je postao isključivi vlasnik ovog stana, te stoga neizvesno eventualno pravo tužene na tom stanu ne može ograničiti neprikosnoveno i najjače pravo na nepokretnost – pravo svojine. Ukoliko pak tužena uspe u parnici P.br. 3864/96, imaće mogućnost da ostvari izvršenje te presude u odnosu na tužioca kao tada dužnika. Gž.br. 6297/01 – P.br. 2400/00
 
Obzirom na vrstu postupka – naknada štete u vezi saobraćajnog događaja koja se traži od tuženog koji su osiguravači vozila koja su učestvovala u saobraćajnoj nezgodi, te da je u toku krivični postupak u vezi istog saobraćajnog događaja, a po mišljenju ovog suda bilo je uslova da prvostepeni sud prekine postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, a što je bitno za donošenje odluke u pogledu osnova potraživanja. Stoje navodi žalbe tužioca u pogledu krivične i građansko – pravne odgovornosti međutim, kako bi u ovom postupku bilo
potrebno izvoditi dokaze radi utvrđivanja osnova odgovornosti i obzirom da će se određeni dokazi u tom smislu, izvoditi u krivičnom postupku koji je već u toku, te s obzirom na odredbu člana 12 stav 3 ZPP u smislu koje parnični sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, i po mišljenju ovog suda bilo je mesta odluci prvostepenog suda da sam ne rešava o prethodnom pitanju. Gž.br. 5175/01 – P.br. 5888/98
 
Stavom izreke pobijanog rešenja prekinut je postupak a stavom drugim konstantovano da će isti biti nastavljen po okončanju krivičnog postupka koji se vodi protiv štetnika. Prvostepeni sud prilikom odlučivanja nije imao u vidu da je građansko – pravna odgovornost šira od krivično – pravne odgovornosti, te u tom kontekstu da je sud parničnom postupku shodno odredbi člana 12 stav 3 ZPP u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom je optuženi oglašen krivim ali da se stepen krivice za nastanak štete ceni prema pravnim pravilima građanskog prava, te da se u parničnom postupku mogu utvrđivati činjenice u pogledu okolnosti nastanka štete koju uslovljavaju stepen krivice radi eventualne primene pravnog pravila o podeljenoj odgovornosti. Sa iznetog, prvostepeni sud je nepravilno primenio odredbu člana 213 stav 1 ZPP u vezi sa članom 12 stav 1 ZPP. Žalba je uvažena i ukinuto rešenje o prekidu parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. Gž.br. 3609/02 – P.br. 15/01
 
U situaciji kada je protiv tužioca “banke” AD otvoren stečajni postupak, a stečajni upravnik nije još postavio zahtev da se parnični postupak nastavi, prvostepeni sud je bio dužan da primeni odredbu člana 212 stav 1 tačka 3 ZPP kojom je predviđeno da se postupak prekida kada stranka koja je pravno lice prestane da postoji, te da donese rešenje o prekidu postupka do preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika. Gž.br. 7928/02 – P.br. 7486/01
 
Shodno odredbi člana 214 stav 2 ZPP, za vreme trajanja prekida postupka, su ne može preduzimati bilo kakve radnje u postupku, a što dalje znači da se može oglasiti stvarno nenadležnim u smislu odredbe člana 63 ZPP te nakon donošenja rešenja o nastavku prekinutog postupka. Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku da tvrdi da li je postavljen stečajni upravnik ili pozvati tuženog informaciju dostavi sudu, a potom postupiti shodno odredbi člana 215 stav 1 ZPP odnosno pozvati stečajnog upravnika da preuzme postupak. Po preuzimanju, postupak će se nastaviti pred stvarno nadležnim sudom u tom momentu (zavisno od toga da li će tada stečaj biti okončan ili ne). Gž.br. 8439 – P.br. 3053/97
 
Nema razloga za određivanje prekida postupka u sporu radi naknade štete kada oštećeni pre nego što je podneo tužbu protiv države u smislu čl. 194 Zakona o vojsci Jugoslavije, nije postavio odštetni zahtev nadležnom Vojnom pravobranilaštvu, ako država osporava i osnov i visinu potraživanja naknade štete, budući da je cilj citirane odredbe da se omogući vansudsko obeštećenje oštećenog, ako osnov potraživanja nije sporan. (Rešenje Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1296/00 od 28.11.2000. godine).
 
Prekid postupka i povlačenje tužbe
Povlačenje tužbe je dispozitivna radnja tužioca čije se pravno dejstvo ogleda u tome što se gasi parnica koja je započeta povučenom tužbom. Tužba se pritom može povući bez prestanka tuženog samo pre njegovog upuštanja u raspravljanje o glavnoj stvari, pa kako je u konkretnom slučaju tužba povučena pre upuštanja tužene “banke” AD u raspravljanje o tužbenom zahtevu u ovoj pravnoj stvari, to se sa danom 18.02.2002. godine, kada je dostavljen sudu podnesak tužioca sa izjavom o povlačenju, parnica ugasila u odnosu na navedenu banku, tako da nisu ni postojali razlozi za donošenje pobijane odluke i prekid postupka u odnosu na tuženu prema kojoj je tužba već povučena. Gž.br. 7039/02 – P.br. 8766/01
 
Prekoračenje tužbenog zahteva
Ukoliko dosudi kamate koje tužilac nije tražio u tužbi, prvostepeni sud čini bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 365 st. 3 Zakona o parničnom postupku, jer je prekoračio tužbeni zahtev. (Presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž.br. 1852/2000 od 15.06.2000. godine).
 
Presuda na osnovu priznanja Član 331 ZPP-a
Između ostalog, presuda na osnovu priznanja se može pobijati zbog toga što je izjava o priznanju data u zabludi. (Presuda Opštinskog suda u Guči 365/2001 od 17.01.2002. godine i rešenje Okružnog suda u Čačku Gž. 182-2002 od 19.02.2002. godine).
 
Presuda zbog izostanka
Kada osovanost tužbenog zahteva ne proizilazi iz činjeničnih navoda tužbe, tada nije ispunjen uslov za donošenje presude zbog izostanka. (Rešenje Okružnog suda u Čačku 914/2000 od 15.08.2000. godine).
 
Prethodno pitanje
Pitanje prekršajne odgovornosti tuženog nije pitanje od koga zavisi osnovanost tužbenog zahteva pa prema tome nije ni prethodno pitanje u smislu odredbi čl. 12 ZPP-a. (Gž.br.6939/97 – P.br. 6714/95).
 
Preuzimanje parnice po smrti stranke
Označenje naslednika nije subjektivno preinačenje tužbe u smislu čl. 215 st. 1 ZPP-a. Naslednik tuženog – njegova supruga je poznata i ona je postala stranka u momentu smrti tuženog kao univerzalni sukcesor, te se ne može protiviti procesnoj sukcesiji. Sud je dužan da utvrdi da li je tužilac tačno označio naslednika tuženog a potom će nastaviti postupak prema nasledniku. (Gž.br. 2422/2000 – P.br. 6808/99).
 
Smrću fizičkog lica ne prestaju prava i obaveze koja su mu pripadala već prezlaze na njegove naslednike (momentom smrti ostavioca) čiji interes štiti punomoćnik umrlog fizičkog lica sve dok mu ne opozovu punomoćje, odnosno dok im ga on ne otkaže. Naslednici umrle tužilje će biti označeni kao njeni pravni sledbenici, a da li se prihvataju nasleđa to je posebna stvar.
(Gž.br. 7267/99 – P.br. 2971/99).
 
Bračna tekovina (otkup stana)
Pravo na otkup stana imao je ne samo tuženi na čije ime glasi ugovor o korišćenju stana, već i tužilja kao bračni drug i sunosilac stanarskog prava, te otuda zaključenjem ugovora o otkupu stana je i tužilja stekla pravo suvlasništva na stanu sa 1/2 idealnih delova, pri čemu nije od značaja visina ličnih primanja stranaka u toku trajanja bračne zajednice, te učešće stranaka u isplati otkupne cene, a takođe je bez značaja na donošenje odluke isticanje tuženog da je raniji stan na kome je bio nosilac stanarskog prava menjao sa svojim ocem za stan veće površine, što je imalo uticaja prilikom zamene tog stana koji je predmet spora.
Gž.br. 7671/01 – P.br. 4486/00
 
Deoba bračne tekovine
Bračni drugovi imaju pravo da u svako doba izvrše deobu svoje zajedničke imovine stečne radom i drugim oblicima ulaganja u toku bračne zajednice. U tom smislu je za razrešenje njihovih imovinskih odnosa povodom sticanja u braku prevashodan njihov sporazum a tek u slučaju njegovog nepostojanja odluku o udelima bračnih drugova u zajedničkoj imovini donosi sud uzimajući u obzir sve okolnosti i sve vrste doprinosa bračnih drugova u sticanju svih stvari koje ulaze u sastav bračne tekovine kao celine. Bračni drug može svojim udelom u zajedničkoj imovini raspolagati u sporazumu sa drugim brčnim drugom pa se i na osnovu usmenog sporazuma o deobi stvari zajedničke imovine, ukoliko je takav sporazum izvršen. Za valjanost takvog sporazuma nije značajno da su bračni drugovi deobu zajedničke imovine izvršili srazmerno veličini udela u sticanju, odnosno takvom podelom stvari zajedničke imovine, da vrednost koju takvom deobom dobija jedan bračni drug odgovara matematičkom odnosu vrednosti njegovih ulaganja i posebno doprinosa prema vrednosti svih stvari te imovine. Pri tome bračni drugovi imaju pravo da realnu deobu stvari zajedničke imovine sprovedu sporazumno, pa tako i da jedan bračni drug preuzme novčana sredstva i da bude isplaćen u novcu, a drugi bračni drug zadrži kao isključivu svojinu stvari stečene u zajednici. Prema tome, sporazum tužilje i tuženog kao bračnih drugova da posle prestanka bračne zajednice tuženom pripadne celokupna devizna ušteđevina, a tužilji sporni stan u svojinu, uz uslov izdržavanja i negovanja zajedničke ćerke i majke tuženog, koji je među njima u celini izvršen predstavlja dozvoeljen način deobe zajedničke imovine bračnih drugova. Na valjanost takvog usmenog sporazuma kojim se ne vrši promet nepokretnosti već razvrgnuće imovinske zajednice na zajednički stečenom stanu i drugim dobrima zajedničke imovine, ne utiče nedostatak pismene forme. S obzirom da deoba zajedničke imovine i razvrgnuće suvlasničke zajednice ne predstavlja promet nepokretnosti, za punovažnost sporazuma, odnosno ugovora o takvoj deobi ne traže se uslovi propisani za punovažnost i konvalidaciju Ugovora o prometu nepokretnosti. Izvršenjem usmenog sporazuma o deobi izvršena je i njegova konvalidacija, pa takav sporazum tužilje i tuženog koji je među njima izvršen i bio nesporan, tokom 20 godina proizvodi pravno dejstvo zbog čega je pravilno nalaženje prvostepenog suda, da je tužilja stekla i po osnovu održaja isključivu svojinu na spornom stanu. – Iz stanja u spisima, pa i navoda tuženog u toku postupka, proizilazi da je tuženi po prestanku bračne porodične zajednice zadržao za sebe celokupnu deviznu ušteđevinu stečenu u toku braka i uložio je u svoje stambeno i materijalno obezbeđenje u inostranstvu te u svoju samostalnu delatnost koju je tamo obavljao i od čijih prihoda je dalje živeo i  vršio nova ulaganja u razvijanje svojih poslova, ne učestvujući pri tome u izdržavanju svoje maloletne kćerke i majke koje je, u celini, preuzela na sebe tužilja u skladu sa njihovim sporazumom i svojom moralnom obavezom. Pošto bračna zajednica ovih stranaka, nakon razvoda njihovog braka nikada nije ponovo uspostavljena oni su na izloženi način u celini izvršili sporazum o deobi, jer je svaki od njih samostalno za sebe, u svoje ime i za svoj račun koristio onaj deo imovine koji im je pripao takvim sporazumom, odnosno deobom u periodu koji je trajao 20 godina. – Na pravilnost prvostepene presude, bez uticaja su navodi žalbe da je tuženi kao isključivi zemljišno-knjižni vlasnik predmetnog stana, na kome je priznao tužilji realan suvlasnički udeo na ˝ , po osnovu sticanja u braku mogao slobodno opteretiti drugu idealnu polovinu tog stana hipotekom za dug koji ima prema njemu, s obzirom da svoj suvlasnički udeo u takvom sticanju. Takođe je neosnovano i bez uticaja pozivanje drugotuženog da je on imao pouzdanje u zemljišne knjige i u odnosu na imovinske odnose tužilje i tuženog na spornom stanu i zasnivanje hipoteke bio savesno lice. S obzirom da je sporni stan stečen u toku braka tužilje i tuženog za koju činjenicu je drugotuženi znao, nebitna je činjenica upisa prava svojine u zemljišnim knjigama na ime prvotuženog, a drugotuženi se u odnosu na tužilju i njeno pravo na tom stanu ne može smatrati savesnim trećim licem. Kako svojim udelom u zajedničkoj imovini ni jedan od bračnih drugova ne može samostalno raspolagati niti ga opteretiti zasnivanje založnog prava – hipoteke na spornom stanu od strane prvotuženog u korist drugotuženog, izvršeno bez znanja i odobrenja tužilje predstavlja nedozvoljeno raspolaganje. Takvo raspolaganje je protivno prirodnom propisu sadržanom u odredbi čl. 323 Zakona o braku i porodičnim odnosima i predstavlja ništav pravni posao shodno čl. 103 st.1 ZOO, pa je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je bez pravnog dejstva upisana hipoteka na spornom stanu u korist drugotuženog. Pravilna je i odluka prvostepenog suda o brisanju prava svojine prvotuženog i upisu prava svojine na predmetnom stanu u korist tužilje te o brisanju hipoteke upisane u korist drugotuženog koja je zasnovana na pravilnoj primeni pravnih pravila zemljišno-knjižnog prava. (Gž.br. 12075/96 – P.br. 7057/94).
 
U sporu za utvrđivanje prava svojine po osnovu bračne tekovine čiji je predmet otkupljeni društveni stan, nije prihvatljiv stav prvostepenog suda da prilikom odlučivanja o postavljenom zahtevu ne treba uzimati u obzir činjenice i dokaze o tome na koji način je pribavljen novac za plaćanje otkupne cene stana u konkretnom slučaju. Ovo zbog toga što je odredbom čl. 321 st. 1 Zakona o braku i porodičnim odnosima predviđeno da imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice jeste njihova zajednička imovina. Iz ove odredbe proizilazi: da bi se neka stvar smatrala zajedničkom imovinom bračnih drugova potrebno je da je stečena u toku trajanja bračne zajednice i da je stečena radom bračnih drugova. U konkretnom slučaju neosporno je da je predmetni stan stečen u toku trajanja braka obzirom na datum zaključenja ugovora o otkupu stana, ali je ostalo sporno i nerazjašnjeno da li je stečen radom bračnih drugova odnosno da li je novac za isplatu otkupne cene stečen radom u toku trajanja braka, a zbog toga što je stan otkupljen dva meseca nakon zaključenja braka i što je otkupna cena stana plaćena odjednom a približno je jednaka ukupnim zaradama obe parnične stranke koje su one ostvarile iz radnog odnosa u toku 1992.godine, što sve ukazuje da potreban novac nije mogao biti prikupljen štednjom stranaka od njihovih zarada po osnovu radnog odnosa, a takođe ni iz dopunske zarade koja je bila nedovoljna prema izvedenim dokazima, što ukazuje da je ovaj novac pribavljen na drugi način, te je potrebno razjasniti da li se radi o posebnoj imovini stranaka u smislu čl. 320 ili zajedničkoj imovini u smislu čl. 321 navedenog Zakona. (Gž.br. 1407/99 – P.br. 3419/93).
 
Neosnovan je žalbeni razlog tuženog – protivtužioca da je kupoprodajnu cenu po aneksu Ugovora o otkupu stana u celosti isplatio iz svojih ličnih sredstava zbog toga što je ugovor o otkupu zaključen u toku trajanja bračne zajednice, a rate određene ugovorom na ime kupoprodajne cene plaćene su redovno godinu dana u toku trajanja bračne zajednice, pa činjenica da je ostatak cene platio tuženi ne daje mu pravo na obligaciono pravni zahtev za iznos koji bi bila obavezna da plati tužilja na ime kupoprodajne cene. (Gž.br. 4032/99 – P.br. 4275/94).
 
Ako se deo bračne tekovine sastoji u devizama, sud može da obaveže bračnog druga kod koga se strani novac zadržao da supružniku isplatu izvrši u devizama srazmerno njegovom udelu u sticanju zajedničke imovine. (Odluka VSS Rev.br. 1095/92).
 
Ceneći doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine bračnih drugova sa jedne strane, a sa druge strane doprinos tuženog i materijalnu bazu koju je uneo u izgradnju kuće – placa dobijen od oca i deobom sa ostalim naslednicima, te pomoć u izgradnji kuće od strane oca, majke i brata, pravilnom primenom materijalnog prava nižestepeni sudovi su našli da udeo tužilje u sticanju zajedničke imovine, obzirom na sve te okolnosti, te na činjenicu da je kuća naknadno završena iznosi 1/8 idealnog dela u kom je tužbeni zahtev usvojen. Srazmerno vlasničkom udelu tužilja ima pravo na upotrebu zemljišta koje služi redovnom korišćenju objekta. (Rev. br. 7514/98 – Gž.br. 131/98 – P.br. 3022/94).
 
Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je predmetni stan otkupljen za vreme trajanja bračne zajednice i da predstavlja zajedničku imovinu supružnika. Međutim, prilikom usklađivanja udela u sticanju ovog stana, prvostepeni sud je propustio da ceni i činjenicu da je pokojni Milorad predmetni stan uneo u tu bračnu zajednicu a takođe, nije pouzdano utvrđeno iz kojih je sredstava stan otkupljen. (Gž.br. 2213/00 – P.br. 4413/95).
 
Izdržavanje
Ako lice koje treba da plaća zakonsko izdržavanje ne ostvaruje stalna mesečna primanja, ali se bavi nekom delatnošću od koje ostvaruje dohodak, obaveze izdržavanja ne određuje se u procentualnom nego u nominalnom mesečnom iznosu, srazmerno potrebama izdržavanog lica i mogućnostima obveznika izdržavanja. (Vss.Gzz.br. 105/96 od 15.10.1996.g.)
 
Izreka presuda u sporu za izdržavanje podobna za izvršenje – nejasna je ukoliko sud obaveže tuženog da plaća 25% od zarade na ime doprinosa za izdržavanje, a ne navode gde tuženi ovu zaradu ostvaruje. (Gž.br. 5538/99 – P.br. 6055/96).
 
Tužioci su kao zakonski naslednici njihove majke preuzeli parnicu radi supružničkog izdržavanja nakon smrti majke. Prema nalaženju drugostepenog suda tužioci nisu aktivno legitimisani u ovom sporu obzirom da je obaveza izdržavanja između bračnih drugova lično pravo, koje je vezano za ličnost, u konkretnom slučaju pokojne majke tužioca, te to pravo nije nasledivo, pa tužioci ne mogu tražiti dospela potraživanja na ime izdržavanja koja bi pripala njihovoj majci, to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev. Nije od značaja što je tokom postupka doneto više privremenih mera po kojima je tuženi obavezan da isplaćuje određene iznose na ime izdržavanja, kao i to što tuženi nije postupao po tim privremenim merama, kao i da su tužioci naslednici tih dospelih a neisplaćenih iznosa iza svoje majke i da su je za to vreme izdržavali dajući joj iznose koje je tuženi bio dužan da plaća na ime izdržavanja, a zbog tog što predmet nasleđivanja mogu biti imovinska prava i obaveze izuzev onih koja imaju strogo lični karakter kao što je pravo na izdržavanje koje je neprenosivo, a iznosi dosuđeni privremenim merama su privremenog karaktera kao sredstvo obezbeđenja potraživanja istaknutog u tužbi, te se ne mogu tretirati kao imovinska prava ostavioca koja se nasleđuju, a iznose koji su tužioci isplaćivali mogu potraživati samo u posebnoj parnici. (Gž.br. 6803/99 – P.br. 8993/89).
 
Tužbom je tražen povraćaj iznosa plaćenih od strane tužioca na ime doprinosa za izdržavanje njegove ćerke – tužene nakon sticanja punoletstva zbog toga što je rešenje o određivanju privremene mere na osnovu kojeg je utvrđena obaveza tužioca da plaća doprinos za izdržavanje svoje ćerke stavljeno van snage drugim rešenjem u toku postupka nakon čega je povučena tužba. Tužbeni zahtev nije osnovan zbog toga jer su postojali uslovi predviđeni čl. 298 st. 1 i 2 Zakona o braku i porodičnim odnosima za plaćanje doprinosa za izdržavanje tužene za vreme dok je bila maloletna, a koja se posle sticanja punoletstva nalazila na redovnom školovanju što znači da je obaveza tužioca da doprinosi izdržavanju svoje ćerke bila i zakonska i moralna. S obzirom na navedeno pravilno je postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev imajući u vidu odredbu čl. 210 ZOO i odredbu čl. 213 istog Zakona kojom je predviđeno da se ne može tražiti povraćaj datog ili učinjenog na ime izvršenja neke prirodne obaveze ili neke moralne ili društvene dužnosti. (Gž.br. 8275/99 – P.br. 2642/97).
 
Kod utvrđene činjenice da je maloletni tužilac ( koji traži izmenu odluke o izdržavanju povećanjem doprinosa tuženog sa 30 na 50% od ukupnih mesečnih primanja) mlad, zdrav i da ne pohađa školu, te da sam delom svojim radom može da doprinosi svom izdržavanju, a imajući u vidu da i otac delom doprinosi njegovom izdržavanju, pravilno je prvostepeni sud zaključio da preko iznosa od 30% koji tužena plaća po ranijoj presudi za izdržavanje tužioca nije u mogućnosti da izdvoji više od svojih primanja obzirom na svoje materijalno stanje, pa stoga neosnovano tužilac u žalbi pobija presudu. (Gž.br. 990/98 – P.br. 2866/96).
 
Kako u konkretnom slučaju nije utvrđena visina prihoda tuženog u spornom periodu ne može se proveriti ni da li iznos od 900,00 dinara koji je određen u privremenoj meri kao obaveza tuženog da doprinosi izdržavanju deteta do pravnosnažnog okončanja spora, predstavlja iznos koji se kreće u rasponu od 15– 50% mesečnih prihoda tuženog. (Gž.br. 5628/98 – P.br. 255/96).
 
Isticanje u žalbi tužilje da nema dovoljno sredstava za život, da je bolesna i da joj je potrebna stalna nega i lekovi, bez uticaja je na drugačiju odluku kod utvrđenih činjenica u prvostepenom postupku da je tužilja lični i starosni penzioner i da ostvaruje penzijska primanja kod Republičkog fonda za PIO, pa da sa iznosom koji tuženi doprinosi njenom izdržavanju sada ima dovoljno sredstava za izdržavanje, a visina izdržavanja određena je u svemu prema materijalnim mogućnostima tuženog. (Gž.br. 5393/98 – P.br.12240/92).
 
Mirenje bračnih drugova
Postupak mirenja bračnih drugova ne može se otkloniti ni voljom bračnih drugova, ni odlukom suda, izuzev u situacijama u kojima postupak mirenja ne može da se sprovede zbog objektivnih okolnosti navedenih u čl. 352 Zakona o braku i porodičnim odnosima.
(Gž.br. 8289/97 – P.br. 1123/97).
 
Obveznik izdržavanja koji ne ostvaruje stalna mesečna primanja
Zakon o braku i porodičnim odnosima propisuje da ako obveznik izdržavanja ne ostvaruje stalna mesečna novčana primanja, sud određuje buduće iznose izdržavanja procentualno u odnosu na najnižu zaradu u Republici Srbiji za prethodni mesec. Izuzetno nove zakonske odredbe, kada okolnosti slučaja to opravdavaju, izdržavanje se može dosuditi i u fiksnom iznosu a ne procentualno. (Odluka Vrhovnog suda Srbije Rev. 3823/97 od 05.05.1997. godine).
 
Otuđenje nepokretnosti bez saglasnosti bračnog druga
Kada jedan bračni drug otuđi nepokretnosti koja predstavlja zajedničku imovinu oba bračna druga, pretpostavlja se da to čini uz saglasnost drugog bračnog druga. (Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1224/00 od 27.09.2000. godine).
 
Postupak razvoda braka
U brakorazvodnoj parnici se ne može raspravljati pitanje deobe zajedničke imovine bračnih drugova jer iz odredaba Zakona o braku i porodičnim odnosima koji regulišu postupak u bračnim sporovima proizilazi da se u brakorazvodim parnicama može odlučivati samo o razvodu braka, poveravanju dece i izdržavanju bračnog druga i maloletne dece, a ne i o deobi zajedničke imovine bračnih drugova. (Gž.br. 2050/98 – P.br. 4131/97).
 
Pošto stranke imaju jedno zajedničko maloletno dete to je Centar za socijalni rad nadležan da sprovede postupak mirenja bračnih drugova u skladu sa odredbama čl. 353 Zakona o braku i porodičnim odnosima. Prema čl. 356 istog Zakona postupak mirenja pred organom starateljstva ne može trajati duže od 3 meseca, ukoliko se bračni drugovi ne saglase da se postupak nastavi i po isteku tog roka. Obzirom na prednje, ponašanje tuženje i njeno neprihvatanje da sarađuje sa Centrom ceniće se prilikom donošenja zaključka o ishodu postupka mirenja. S druge strane pošto je, prema odredbama čl. 355 istog Zakona, Organ starateljstva dužan da da i mišljenje o tome u kakvim se uslovima za život i razvoj nalaze zajednička deca bračnih drugova, i šta je potrebno preduzeti da se obezbedi njihovo vaspitanje, zbrinjavanje i izdržavanje, u situaciji kada jedan od bračnih drugova odbije da učestvuje u postupku mirenja, nadležni Centar za socijalni rad je ovlašćen da svoje mišljenje da i samo na osnovu ostvarenih kontakata sa drugim bračnim drugom koji sarađuje. Zato će u konkretnom slučaju prvostepeni sud od nadležnog Centra zatražiti dopunsko izjašnjenje.
(Gž.br. 5286/98 – P.br. 2713/98).
 
U konkretnoj situaciji sud nije omogućio zakonskom nasledniku da koristi svoje pravo na nastavljanje započetog postupka odnosno propustio je da mu omogući stupanje u parnicu u svojstvu tužioca, u smislu čl. 85 Zakona o braku i porodičnim odnosima iako je on to podnescima tražio. U ponovnom postupku prvostepeni sud će pozvati tužioce da se izjasne da li je iza pokojnog vođen ostavinski postupak, te ako jeste da li je i kako pravosnažno okončan, te da o tome dostave dokaze. U slučaju da ostavinski postupak nije vođen ili da nije pravosnažno okončan sud će nesumnjivo utvrditi ko su zakonski naslednici, imali testamentalnih naslednika, te koji od naslednika želi da produži započeti postupak, za razvod braka u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe. Sud će, dakle, zainteresovanim naslednicima omogućiti produženje parnice u svojstvu tužioca, vodeći pri tome računa da je pravo zakonskih naslednika umrlog tužioca da produže vež započeti postupak za razvod braka u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe. Sud će, dakle, zainteresovanim naslednicima omogućiti produženje parnice u svojstvu tužioca, vodeći pri tome računa da je pravo zakonskih naslednika umrlog tužioca da produže već započeti postupak po tužbi za razvod braka u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe uslovljeno zakonskim redom nasleđivanja po kome su pozvani
na nasleđe u smislu odredaba Zakona o nasleđivanju. (Gž.br. 10209/98 – P.br. 8602/93).
 
Ako bračni drugovi u postupku razvoda braka ne postignu sporazum i o poveravanju i izdržavanju dece, te održavanju ličnih odnosa sa njima, onda nema mesta primeni odredaba o sporazumnom razvodu braka. Tada je sud dužan da presudom kojom brak razvodi na osnovu čl. 83 Zakona o braku i porodičnim odnosima istovremeno, u smislu čl. 125 i 310 istog Zakona odluči o poveravanju dece i njihovom izdržavanju te održavanju ličnih odnosa sa roditeljima na osnovu rezultata provedenog dokaznog postupka i pravilnog i potpunog utvrđivanja činjenica od kojih zavise te odluke. (Gž.br. 2128/99 – P.br. 5932/97).
 
Ožalbena presuda je zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju zbog čega se ne može ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava, a ovo zbog toga što je prvostepeni sud odluku o poveravanju maloletnog deteta zasnovao, između ostalih izvedenih dokaza, i na izveštaju gradskog Centra za socijalni rad Odeljenja Stari Grad iako je ovaj izveštaj u potpunoj suprotnosti sa izveštajem gradskog Centra za socijalni rad Odeljenja Palilula, a da prethodno protivurečnost između ovih izveštaja nije otklonjena. U ponovnom postupku prvostepeni sud će prethodno pribaviti zajedničko mišljenje Odeljenja Stari Grad i
Palilula gradskog Centra za socijalni rad o poveravanju maloletnog deteta stranaka na čuvanje i vaspitanje nakon čega će doneti zakonitu odluku.
(Gž.br. 2305/99 – P.br. 7947/95).
 
Tuženi je pristupio na ročište i od strane predsednika veća mu je data reč da bi odgovorio na navode tužbe odnosno predlog za određivanje privremene mere, što je tuženi odbio da učini bez punomoćnika – advokata. Kako se u konkretnom slučaju radilo o privremenoj meri radi zaštite interesa maloletnog deteta koji postupak po svojoj prirodi je hitan, a kako tuženi nije lice koje nije u stanju da se jasno i određeno izjasni o predmetu o kome se raspravlja, to je ispravno postupio prvostepeni sud kada je ročište održao, jer, u predmetnom slučaju nema mesta primeni čl. 296 ZPP-a, a tuženi mora da snosi posledice koje su za njega proistekle iz činjenice da je odbio da se izjašnjava o predlogu za određivanje privremene mere kojom je traženo poveravanje deteta majci do pravosnažnog okončanja spora dakle, u konkretnom slučaju razlozi hitnosti i celishodnosti dozvoljavaju da sud o predlogu za određivanje privremene mere odluči pre nego što tuženom dostavi tužbu, a takvo ovlašćenje suda proizilazi iz odredbe čl. 263 ZIP-a kojom je predviđeno da se privremena mera može odrediti i pre pokretanja sudskog postupka, stoga u ovom slučaju nema mesta rokovima iz odredbe čl. 286 i 293 ZPP-a, odnosno nema obaveze suda da poziv za ročište koje se zakazuje povodom pčredloga za određivanje privremene mere strankama bude uručen, tako da im ostane dovoljno vremena za pripremanje, a najmanje 8 dana do ročišta.
(Gž.br. 4517/99 – P Pom. br. 302/98).
 
Ako dete ne živi u zajednici sa oba roditelja pre pravosnažnog razvoda braka roditelja maloletnog deteta, o modelu načina održavanja ličnih odnosa roditelja sa maloletnom decom odlučuju sporazumno roditelji. U slučaju spora odluku o tome donosi organ starateljstva u smislu čl. 131 Zakona o braku i porodičnim odnosima RS. Stoga prvostepeni sud nije bio nadležan da odlučuje o uređenju načina viđanja oca sa maloletnim detetom shodno citiranoj zakonskoj odredbi, a naročito kada već postoji pravosnažno rešenje Odeljenja Palilula gradskog Centra za socijalni rad Beograda pa je predlog tužioca za određivanje privremene mere o načinu održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom odbačen kao nedozvoljen
(Gž.br. 8904/98 – P.br. 2994/96).
 
Imajući u vidu nalaze i mišljenje stručnog tima Centra za socijalni rad kako osnovni tako i dopunski, koji se izjasnio da otac deteta ima izvesne smetnje na planu mentalnog zdravlja dijagnostikovane od strane stručnog tima Instituta za mentalno zdravlje, Odseka za brak i porodicu koja ga čine nepodobnim za neposrednu brigu i staranje o maloletnom detetu nakon razvoda braka te da otac ima potrebu da dete zaštiti od uticaja verske organizacije, kojoj pripada majka deteta odvajanjem deteta od majke a suštinski nije motivisan da sam neposredno brine o detetu, a takođe da po razvodu braka maloletno dete treba poveriti majci na dalju brigu i staranje čije zdravstveno stanje samo po sebi ne predstavlja kontraindikaciju za vršenje roditeljske uloge bez obzira na ograničenja u podobnosti majke kako sa stanovišta socioekonomskog statusa tako i sa stanovita psihološkog i pedagoškog statusa obzirom da je rizik po razvoj deteta manji u porodicama majke u odnosu na alternativna rešenja življenja deteta u porodici oca ili hranitelja ( u ustanovi socijalne zaštite) imajući pored toga u vidu iskaze stranaka i druge raspoložive dokaze sud je naša da se za sada može prihvatiti nalaz i mišljenje stručnog tima centra za socijalni rad što potraživanje – zahtev tužilje kojim je tražila da nakon razvoda maloletno dete bude povereno njoj na čuvanje, negu i izdržavanje čini verovatnim, a samim tim verovatno je i njeno pravo da od oca deteta zahteva da učestvuje u izdržavanju deteta zbog čega je sud odredio privremenu meru na osnovu čl. 384 Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, kojom je obavezao oca deteta da doprinosi njegovom izdržavanju tako što će plaćati 30% od svojih ukupnih mesečnih prihoda do pravosnažnog okončanja spora. (P.br. 6041/96).
 
Stranke imaju maloletno dete pa su dopisom suda upućeni Centru za socijalni rad radi sprovođenja postupka mirenja. Centar je obavestio sud da nije u mogućnosti da realizuje postupak jer supružnici ne sarađuju sa Centrom, nakon čega je sud uputio dopis tužilji i tuženom i obavestio ih da su dužni da se u roku od 15 dana odazovu pozivu Centra, te kako nisu postupili po naredbi suda, tužba tužilje za razvod braka je odbačena u smislu čl. 354 Zakona o braku i porodičnim odnosima RS. Ovo zbog toga što je postupak mirenja bračnih drugova, kada imaju jedno ili više maloletne dece, prethodna obavezna faza u postupku razvoda braka u kome organ starateljstva primenom metoda socijalnog rada preuzima odgovarajuće mere da se bračni odnosi usklade i brak održi. Postupak mirenja ne može se
otkloniti ni voljom bračnih drugova ni odlukom suda ni mišljenjem Centra u ranijem postupku supružnika koji je okončan povlačenjem tužbe. Bez sprovođenja postupka mirenja ne može se odlučivati o tužbenom zahtevu jer se tužba za razvod braka može uručiti tuženoj strani tek po okončanju postupka mirenja i to samo ako mirenje nije uspelo, pa je neodazivanje supružnika na poziv centra u roku iz čl. 304 Zakona o braku i porodičnim odnosima, uz upozorenje na posledice, onemogućilo sud da postupa po tužbi tužilje i dovelo do odbacivanja tužbe. (Gž.br. 146/2000 – P.br. 5162/99).
 
Poveravanje deteta nakon razvoda braka
Mišljenje Centra za socijalni rad o tome da li se posle razvoda braka maloletno dete treba poveriti majci ili ocu nije mišljenje veštaka u smislu čl. 250-262 Zakona o parničnom postupku i stranka nije ni ovlašćena da u smislu čl. 254 ZPP-a traži izuzeće Centra, radi čega je bez uticaja na odluku navod svakog tuženog koji traži izuzeće Centra, jer neodlučivanjem o zahtevu za izuzeće nije učinjena povreda odredaba parničnog postupka.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž.-5825/2000).
 
Poveravanje maloletne dece
U toku postupka Centar za socijalni rad dao je svoje mišljenje da ni jedan od roditelja nije u materijalnoj i stambenoj situaciji da se brine o oba deteta pa je predložio da sin bude poveren majci, na čuvanje i vaspitanje a ćerka ocu. Prvostepeni sud nije prihvatio predlog nadležnog Centra za socijalni rad već je zatražio mišljenje od Instituta za mentalno zdravlje – Odseka za brak i porodicu pa je na osnovu datog mišljenja navedenog Instituta doneo odluku da je u interesu maloletne dece da budu poverena na čuvanje, brigu i vaspitanje majci. Odredbom čl. 125 st.2 Zakona o braku i porodičnim odnosima, propisano je na koji način sud treba da odlučuje o poveravanju dece i koje odluke može doneti. Prema sadržini navedene odredbe jedini nadležni organ od koga sud u postupku razvoda braka može pribaviti predlog i mišljenje o poveravanju i vaspitanju maloletne dece ukoliko se roditelji o tome ne sporazumeju je nadležni organ starateljstva. Navedena odredba ne obavezuje sud da prihvati predlog i mišljenje nadležnog organa starateljstva ukoliko smatra da predlog i mišljenje nije u interesu maloletne dece već može i drugim dokazima prvenstveno veštačenjem, utvrditi, polazeći od ličnosti roditelja njihove materijalne i stambene situacije, uzrasta dece kao i drugih
bitnih okolnosti, kakva bi odluka o poveravanju i vaspitanju maloletne dece, u slučaju razvoda braka njihovih roditelja bila u njihovom interesu. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je to i učinio pribavljajući mišljenje Instituta za mentalno zdravlje – Odseka za brak i porodicu koje zatim i prihvatio prilikom donošenja odluke iako isto nije obrazloženo. Kako mišljenje Instituta (kao medicinske ustanove koja Zakonom nije ovlašćena za davanje predloga i mišljenja o poveravanju i vaspitanju maloletne dece u slučaju razvoda njihovih roditelja) predstavlja veštačenje imajući u vidu sadržinu odredbe čl. 260 ZPP-a, prema kome veštak uvek mora obrazložiti svoje mišljenje, to će prvostepeni sud u ponovnom postupku zatražiti od Instituta za mentalno zdravlje da svoj predlog i mišljenje obrazloži bilo pismeno ili usmeno na raspravi, a u protivnom, prvostepeni sud će ukoliko smatra da predlog i mišljenje nadležnog organa starateljstva nije u interesu maloletne dece veštačenjem, prvenstveno preko veštaka psihologa utvrditi, imajući ličnost usvojitelja, njihovu materijalnu i stambenu situaciju, uzrast dece, te posebno i činjenice da deca već duže vreme ne žive ni sa jednim od roditelja a ni zajedno, kakva bi odluka o poveravanju na čuvanje i vaspitanje bila u njihovom interesu.
(Gž.br. 2018/98 – P.br. 474/97).
 
Tužba u ovom sporu za izmenu odluke o poveravanju maloletnog deteta podneta je u vreme kada je zajednički sin stranaka bio maloletan, a prethodno je prvnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu poveren majci – tuženoj na čuvanje i vaspitanje. U vreme zaključenja glavne rasprave u ovom sporu sin stranaka je postao punoletan. Polazeći od navedenih činjenica prvostepeni sud je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je u vreme zaključenja glavne rasprave i donošenja presude prestao da postoji pravni osnov za odlučivanje o poveravanju deteta na čuvanje i vaspitanje jednom od roditelja
odnosno za izmenu ranije donete odluke, sadržan u odredbi čl. 195 st.1 i 4 Zakona o braku i porodičnim odnosima RS. Sticanjem punoletstva zajednički sin stranaka je shodno čl. 15 Zakona o braku i porodičnim odnosima stekao i poslovnu sposobnost a time i pravo na sopstveni izbor za život u domaćinstvu tužioca ili tužene. Neosnovano je pozivanje tužioca da ima pravni interes za donošenje presude u ovom sporu obzirom da je u vreme podnošenja tužbe sin stranaka bio maloletan jer bi usvajanjem tužbenog zahteva mogao da traži izmenu rešenja donetog u vanparničnom postupku a kojim je tužena određena za nosioca stanarskog prava, a tužiocu naloženo da se iz stana iseli.
(Gž.br. 7762/98 – P.br. 5506/94).
 
Prvostepeni sud je konsultujući Centar za socijalni rad Opštine Palilula i uz uvažavanje izveštaja Instituta za mentalno zdravlje psihijatrijskog dispanzera, Odseka za brak i porodicu i stava stručnog tima da se oba maloletna deteta povere neposredno na brigu i staranje majci, kao i da se viđanje dece sa ocem obavlja u kontrolisanim i ograničenim uslovima u prisustvu majke koji stav proističe iz aktuelnih razvojnih potreba dece i neadekvatnih vaspitnih stavova oca, pa je shodno odredbi čl. 378 Zakona o braku i porodičnim odnosima odredio privremenu meru kojom je maloletnu decu supružnika poverio na čuvanje i vaspitanje majci do pravosnažnog okončanja spora. (Gž.br. 10978/98 – P.br. 3755/97).
 
Mišljenje Centra za socijalni rad o tome da li posle razvoda braka maloletno dete treba poveriti majci li ocu nije mišljenje veštaka u smislu čl. 250 do 262 ZPP-a, već prethodni uslov za donošenje sudske odluke o poveravanju dece u smislu čl. 125 st. 2 Zakona o braku i porodičnim odnosima. Zato stranka nije ni ovlašćena da u smislu čl. 254 ZPP-a traži izuzeće Centra, radi čega je bez uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari navod žalbe tuženog kojim traži izuzeće Centra jer, neodlučivanjem o zahtevu za izuzeće nije učinjena povreda odredaba parničnog postupka. (Gž.br. 5825/00 - P.br. 6461/97).
 
Izreka u delu odluke koja se odnosi na način viđanja zajedničkog maloletnog deteta je nejasna i neodređena, a time i neizvršiva. Naime, prvostepeni sud je odredio da će dete sa ocem provoditi svake nedelje dva dana vezano (jednu noć), da će ga otac preuzimati svakog drugog praznika i provoditi sa njim 15 dana leti i 15 dana zimi. Kako u odluci nije određeno koji su to dani u nedelji (radni ili neradni) i o kojim se praznicima radi (verskim ili državnim) to je pobijana presuda zahvaćena navedenom bitnom povredom odredaba parničnog postupka, zbog čega je i ukinuta. (Gž.br. 9688/99 – P.br. 1314/99).
 
Razvod braka
Bez provođenja postupka mirenja ne može se odlučivati o tužbenom zahtevu, jer se tužba za razvod braka može uručiti tuženoj strani tek po okončanju postupka mirenja i to samo ako mirenje nije uspelo, pa je neodazivanje supružnika na poziv Centra u roku od čl. 304 Zakona o braku i porodičnim odnosima, uz upozorenje na posledice, onemogućilo sud da postupa po tužbi, što je dovelo do odbacivanja tužbe.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 146/2000).
 
Sticanje u braku
Ako se u toku parnice za utvrđenje bračne tekovine tuženi poziva na okolnost da je kuća izgrađena u toku braka, građena isključivo za njegovu majku, na osnovu sporazuma između tuženog i njegove majke sestre i zeta i da ne predstavlja bračnu tekovinu, takav sporazum obavezuje tužilju samo ako je za njega znala i sa tim se iričito ili prećutno saglasila ili mu pristupila. (Rešenje Okružnog suda u Valjevu Gž. 347/00 od 14.03.2000. godine)
 
Supružničko izdržavanje
Pravo na izdržavanje je lično imovinsko pravo bez prava imovinskog karaktera vezano za lice te shodno tome ne ulazi u zaostavštinu izdržavanog lica i ne može preći na naslednike.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu gž. 7405/2000. godine).
 
Tužba za utvrđivanje očinstva
Članom 368 st.1 Zakona o braku i porodičnim odnosima propisano je da su stranke u sporu radi utvrđivanja očinstva, lice čije se očinstvo utvrđuje, dete i majka deteta. Članom 370 st.1 istog Zakona propisano je da ako tužbom za utvrđivanje očinstva nisu kao tužioci i tuženi obuhvaćena sva lica iz čl. 369 ovog Zakona , sud će pozvati tužioca da proširi tužbu na ostala lica, a prethodno će poučiti tužioca u čemu se sastoji neurednost njegove tužbe. Ta lica ne mogu da se protive proširenju tužbe. Ako u roku koji je sud odredio tužilac ne proširi tužbu na lica koja tužbom nisu obuhvaćena ili ako ta lica u istom roku ne pristupe tužbi kao novi tužioci, sud će o tome obavestiti organ starateljstva i odrediti mu rok u kome može proširiti tužbu na lica koja tužbom nisu obuhvaćena. Ako u tom roku tužba ne bude proširena sud će tužbu odbaciti. Kako se u konkretnoj pravnoj stvari radi o utvrđivanja vanbračnog očinstva lica koje je umrlo, to se podrazumeva da tužbom moraju biti obuhvaćeni kao tuženi svi njegovi naslednici jer se u ovakvom slučaju radi o suparničarima iz čl. 201 ZPP-a.
(Gž.br. 1/99 – P.br. 1987/96).
 
U ponovnom postupku prvostepeni sud će saslušati parnične stranke uz pravilnu primenu odredaba čl. 265 i 268 ZPP-a, i uputiti ih na veštačenje krvnih grupa i krvnih faktora u Zavod za transfuziju krvi kao i antropološko veštačenje od strane Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, s tim što će tuženom poziv za saslušanje stranaka kao i rešenje za veštačenje dostaviti preko personalne službe radne organizacije u kojoj je zaposlen, s tim da tuženi na povratnici lično potpiše prijem poziva za saslušanje stranaka i rešenja za veštačenje i tako potpisanu povratnicu od strane tužnog po prijemu napred navedenih pismena vrate sudu, a po potrebi izvesti i dokaz saslušanjem svedoka kojima se tužilja poveravala da je u kritičnom periodu začeća deteta održavala polne odnose sa tuženim kao i na okolnost da li je tuženi priznavao u razgovoru sa tužiljom da je maloletni tužilac začet iz odnosa tužilje sa tuženim, saslušavši i advokata tuženog u svojstvu svedoka koji je kako iz iskaza tužilje proizilazi zajednički prijatelj stranaka na okolnosti da je tužilja boravila u stanu kod svedoka radi prekida trudnoće i da li je tuženi doveo u stan kod svedoka i da li je pred njim priznavao da je dete začeto iz odnosa tužilje i tuženog zbog čega je i nastojao da spreči trudnoću. Ukoliko se tuženi ne odazove pozivu za veštačenje bez obzira opravdanih razloga niti pristupi na ročište određeno radi saslušanja stranaka, uz uslov urednog pozivanja pozivom za saslušanje stranaka, prvostepeni sud će presudom odlučiti o tužbenom zahtevu i bez njegovog saslušanja, a na osnovu činjenica utvrđenih ostalim dokazima, pri čemu će ceniti i takvo ponašanje tuženog. (Gž.br. 4867/99 – P.br.1292/97).
 
Neosnovani su žalbeni navodi u kojim se ističe da je prvostepeni sud učinio binu potvrdu odredaba paničnog postupka kada je odbio predlog da se u postupku saslušaju potpisnici nalaza i mišljenje Zavoda za transfuziju krvi iz Beograda i nalaza i mišljenja Instituta za genetičko inženjerstvo iz Beograda zbog toga što je veštačenje izvršeno na osnovu čl. 252 st.3 ZPP-a, preko specijalizovane ustanove i predstavlja utvrđivanje medicinskih parametara laboratorijskim i mehaničkim putem, čija provera saslušanjem sudskih lica koja su radila nalaz apsolutno ne bi dovela u sumnju utvrđeni rezultat, te stoga ovakvim veštačenjem bez neposrednog saslušanja, strankama nije uskraćeno da raspravljaju pred sudom.
(Gž.br. 8654/99 – P.br.3011/99).
 
U sporu po tužbi za utvrđivanje očinstva prvostepeni sud je propustio da oceni blagovremenost tužbe u skladu sa odredbom čl. 106 st.2 Zakona o braku i porodičnim odnosima Republike Srbije, za koju ocenu je nužno dati i jasne razloge u obrazloženju presude. (Gž.br.7911/99 – P.br. 4498/95).
 
Uređenje načina viđenja deteta
Izreka u delu odluke koji se odnosi na način viđenja zajedničkog maloletnog deteta je nejasna i neodređena, ako sud odredi da će dete sa ocem provoditi svake nedelje dva dana, a ne kaže se koji su to dani u nedelji ( radni ili neradni ).
(Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 9688/99 ).
 
Bračna tekovina i stanarsko pravo isl.
Predmetni stan ne predstavlja bračnu tekovinu parničnih stranaka prema odredbama čl.321 Zakona o braku i porodičnim odnosima RS ovo, posebno zbog načina na koji je tužena postala nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu i zbog činjenice da joj taj stan nije dodeljen u toku trajanja braka sa tužiocem po osnovu radnog odnosa i obzirom na broj članova njenog porodičnog domaćinstva (prethodno je otac tužilje kao nosilac stanarskog prava zamenio veći stana za dva manja pa je na jednom od njih tužena postala nosilac stanarskog prava), kao i imajući u vidu činjenicu da ga je otkupila od sopstvenih sredstava nakon prestanka ekonomske zajednice sa tužiocem. U takvoj situaciji bez značaja je što je stan otkupljen pre pravosnažnosti presude o razvodu braka i što je tužilac samoinicijativno na tekući račun tužilje uplatio određeni iznos na ime svog učešća u isplati otkupne cene stana faktička bračna i ekonomska zajednica između stranaka prestala je znatno ranije u odnosu na datum kada je stan otkupljen i datum kada je doneta presuda o razvodu braka.
(Gž.br. 10869/98 – P.br. 6479/95).
 
U toku postupka je utvrđeno da su parnične stranke zaključile brak 14.6.1987.godine, da je nakon toga tužilja ostala da živi u spornom stanu u koji se uselila 1985.godine, kao nevenčana supruga tuženog, da je predmetni stan dobila majka tuženog od svog preduzeća i da je posle njene pogibije nosilac stanarskog prava postao tuženi po osnovu Ugovora o korišćenju stana iz 1977.godine u koji tužilja nikada nije uneta kao formalni korisnik stana. Zajednica je života između stranaka prestala faktički 1993.godine a brak je formalno razveden presudom od 9.6.1995.godine nakon čega se tuženi vratio u sporni stan i oženio drugom ženom. Inače sporni stan je otkupljen za vreme trajanja braka iz zajednice života 9.4.1992.godine, isključivo na ime tuženog. Kako je nesumnjivo utvrđeno da je tužilja bila u braku ili zajednici života sa tuženim u svojstvu sunosioca stanarskog prava u momentu zaključenja i izvršenja ugovora o otkupu stana, te nakon čega je sporni stan prešao u režim zajedničke imovine bračnih drugova bez obzira što je stan nekada dodeljen na korišćenje majci tuženog, u vreme kada tužilja nije bila član porodičnog domaćinstva jer je majci tuženog stanarsko pravo prestalo smrću a tužilja ga je naknadno stekla u svojstvu sunosioca zaključenjem braka sa tuženim i useljenjem u stan, to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je primenivši odredbu čl. 321 Zakona o braku i porodičnim odnosima našao da je otkupom stana zasnovan režim zajedničke imovine na nepokretnosti i kada je odlučujući o visini udela prilikom utvrđivanja suvlasničkih alikvotnih delova radi građanske deobe imovine – prelaska imovine iz režima zajedničke u režim posebne imovine našao da specifični zakonski uslovi otkupa društvenih stanova ( benificirana, netržišna cena ), specifična priroda stanarskog prava zbog koje bi bilo teško utvrđivati doprinos supružnika u sticanju i razlozi pravičnosti opravdavaju izuzetno odstupanje od primene odredbe čl. 328 Zakona o braku i porodičnim odnosima RS u podelu imovine supružnicima na jednake delove. Navod iz žalbe
da je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke u potpunosti zanemario odlučni elemenat pojma ( zejednička imovina bračnih drugova) a to je sticanje radom bez uticaja je obzirom da za sticanje svojinskih prava na stanu nije od značaja ko je od supružnika platio otkupnu cenu stana niti ko je imao izdatke za renoviranje stana u cilju poboljšanja uslova stanovanja, jer su ove činjenice samo od značaja za obligacino-pravna potraživanja među strankama.
(Gž.br. 1185/99 – P.br. 375/97).
 
Navedeni ugovori o poklonu u kojima su obe ugovorne strane konstatovale da su suvlasnici na ravne delove predmetnih nepokretnosti i kojima je poklonodavac poklonio deo svog idealnog dela nepokretnosti poklonoprimcu sadrže, u smislu čl. 327 Zakona o braku i porodičnim odnosima Zakona o braku i porodičnim odnosima, prethodni sporazum o deobi bračne tekovine u odnosu na predmetne nepokretnosti pa je na osnovu saglasne volje ugovorenih strana po osnovu ovog sporazuma, imovina supružnika prešla iz režima zajedničke imovine u režim susvojine, odnosno posebne imovine, u kojem su suvlasnicima tačno opredeljeni idealni delovi suvlasništva pa kasnijim raskidom navedenih ugovora o poklonu nije dirnuto u sporazum ugovarača kojim su oni utvrdili svoj udeo u sticanju jer se posledice raskida ugovara upravo odnose na vraćanje poklonodavcu njegovog udela u svojini. (Gž.br. 1919/99 – P.br. 4456/97).
 
U prvostepenom postupku nije pouzdano raspravljeno da li je pravo svojine na spornom stanu stečeno na osnovu zajedničke izgradnje i deobe sa braćom i sestrama, dakle radom i teretnim sticanjem, ili nekim od osnova besteretnog sticanja od čega zavisi i primena odredbe čl. 320 st.2 Zakona o braku i porodičnim odnosima čl. 338 u vezi čl. 321, 322, 328 i 329 istog Zakona. Ukoliko je sporni stan stečen po nekom besteretnom pravnom osnovu tada bi on bio predmet posebne imovine i nasleđivanja od strane zakonskih naslednika, a ukoliko je isti stan stečen po teretno-pravnom osnovu u toku trajanja vanbračne zajednice onda bi ušao u režim zajedničke vanbračne imovine što bi predstavljalo osnov zahteva za utvrđenje suvlasničkog udela njegove vanbračne supruge po osnovu učešća u sticanju zajedničke vanbračne imovine. (Gž.br. 6265/98 – P.br.1633/97).
 
 
Naknada nematerijalne štete i invalidnina
Naknada ostvarena po osnovu porodične invalidnine zbog smrti sina, po osnovu rešenja opštinskog Sekretarijata za pitanje boraca i žrtava rata nema uticaja na visinu naknade nematerijalne štete za duševne patnje zbog smrti sina koja je utvrđena navedenom presudom jer su ove dve naknade ostvarene po dva različita osnova i po svojoj suštini nespojive.
(Gž.br. 7998/97 – P.br. 110/96).
 
Naknada nematerijalne štete za neopravdano lišenje slobode
Bračni drug ili deca lica neopravdano lišenog slobode nemaju pravo na naknadu nematerijalne štete, već ovo pravo pripada samo licu koje je neopravdano lišeno slobode. Pored toga, bračni drug i deca ne mogu naslediti naknadu ovog vida štete, ukoliko ona nije priznata pravosnažnom sudksom odlukom neopravdano lišenog slobode pre njegove smrti.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije rev. 6048/99 od 12.07.2000. godine).
 
Naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha
Da li je oštećeni trpeo strah i kog intenziteta ne može ceniti lekar – veštak hirurgtraumatolog, već samo lekar veštak koji je specijalista neuropsihijatar. (Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 6436/2000 od 26.10.2000. godine).
 
Naknada štete po osnovu Zakona o javnom informisanju
Objavljivanje lažne čitulje u dnevnom listu predstavlja povredu časti i povredu prava ličnosti tužioca. (Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 10500/2000)
 
Naknada štete pričinjena pripadniku Vojske Jugoslavije za vreme ratnog stanja
Država SRJ nije u obavezi da porodici poginulog pripadnika Vojse Jugoslavije naknadi štetu zbog njegove pogibije za vreme NATO agresije, jer ni jednim pozitivnim propisom nije predviđena obaveza države da naknadi štete prouzrokovane za vreme ratnog stanja.
(Presuda Okružnog suda u Vranju, Gž. 796/2000 od 15.05.2000. godine).
 
Naknada štete u slučaju telesne povrede
Kada se tužiocu utvrđuje visina izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja i visina mesečne rente zbog delimične nesposobnosti za rad, a tužioc je poljoprivrednik, tada se putem veštaka utvrđuje stvarna visina čiste zarade koju može ostvariti na svom poljoprivrednom imanju, a polazeći o dobrima, kvaliteta, veličine poseda, godina starosti tužioca i članova njegovog porodičnog domaćinstva. Pogrešan je stav da veštak određuje broj radno aktivnih dana tužioca u godini, te visina nadnice u poljoprivredi da bi se utvrdila visina štete koje je tužilac pretrpeo, a sve shodno odredbi čl. 195 Zakona o obligacionim odnosima. (Presuda Okružnog suda u Čačku gž. 1050/2000 od 25.10.2000. godine).
 
Naknada štete za pretrpljene duševne bolove
Članovi uže porodice nemaju pravo na naknadu štete za duševne bolove koje trpe zbog pogibije bliskog lica koje je poginulo kao radnik MUP-a Srbije za vreme ratnog stanja u toku 1999. godine na području AP Kosovo i Metohija, prilikom vršenja posebnih bezbednosnih zadataka i učešća u oružanoj akciji preduzetoj za vreme rata, radi odbrane suverenosti, jer dosuda takve naknade nije predviđena odredbama Zakona o obligacionim odnosima, niti drugim zakonima. (Presuda Okružnog suda u Zrenjaninu gž. 1127/00 od 17.10.2000. g).
 
Naknada štete za tuđu negu i pomoć
Oštećeni ima pravo na naknadu štete za tuđu negu i pomoć za vreme dok je ta nega, odnosno pomoć bila potrebna čak i u slučaju da oštećeni to nije plaćao, već su mu je pružali ukućani, a visina naknade se utvrđuje prema visini koju priznaje penzijsko i invalidsko osiguranje za period u kome je nega i pomoć bila potrebna oštećenom.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije rev. 1565/2000 od 22.11.2000. godine).
 
Naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode
Naknada nematerijalne štete u smislu ovog propisa ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog povreda Ustavom zaštićenih prava i dobara kakva su sloboda i prava ličnosti. Duševni bolovi zbog povrede slobode i prava ličnosti predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog a koje su proistekle zbog neosnovanog lišenja slobode. Naknadu ove štete sud odmerava uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti kao što su dužina trajanja lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela, ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, odnos te
sredine prema njemu postavi lišenja slobode i drugi činioci koji utiču na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova izazvanih lišenjem slobode. Zbog toga je nejasno šta prvostepeni sud podrazumeva pod naknadom štete za pretrpljene duševne bolove a šta pod posebnom naknadom za povređenu čast i tako narušen profesionalni ugled. Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju za naknadu nematerijalne štete zbog povrede sloboda i prava ličnosti, a povodom protivpravnog privođenja tužioca od strane pripadnika MUP-a RS sredinom juna meseca 1995.god., i njihove predaje u Sremskoj Mitrovici pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine koja ih je tom prilikom mobilisala i odvela na ratište u Hrvatsku nakon čega su tužioci 5.8.1995.god., zarobljeni od strane Petog korpusa muslimanske vojske i nalazili se u zarobljeništvu u Bihaću
do 30.10.1995.god., kada su razmenjeni, pa im je sud dosudio po 120.000,00 din., na ime naknade nematerijalne štete. Ovaj sud je zaključio iz utvrđenog činjeničnog stanja da u konkretnom slučaju postoji odgovornost tužene za štetu koju su tužioci pretrpeli kako povodom protivpravnog privođenja za vreme dok su se nalazili na teritoriji Republike Srbije tako i za štetu pretrpljenu van njene teritorije sve do izvršene razmene a zbog toga što su tužioci bez ikakvog akta nadležnog organa i zakonito pokrenutog postupka neosnovano lišeni slobode odnosno neosnovano im je ograničeno kretanje a što je protivno Ustavu SRJ, odredbama čl. 1 Zakona o unutrašnjim poslovima kao i zbog toga što organi Republike Srbije nisu tužioce kao izbeglice zaštitili u skladu sa odredbom čl. 4 Zakona o izbeglicama i dozvolili im slobodu kretanja u skladu sa međunarodnom konvencijom o statusu izbeglica kao i što su protivno odredbi čl.33 pomenute konvencije omogućili da tužioci budu silom vraćeni na teritoriju sa koje su izbegli gde su im životi i sloboda bili direktno ugroženi. Međutim, po nalaženju Okružnog suda dati pravni zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tužene ne može se prihvatati u celosti kao pravilan jer je delimično osnovan prigovor tužene o postojanju njene pasivne legitimacije u nastalom spornom odnosu stranaka. Naime, polazeći od utvrđene činjenice da su svi tužioci bez ikakvog prethodnog ili naknadnog akta nadležnog organa privedeni od strane MUP-a Srbije na koji način im je ograničeno kretanje, a imajući u vidu navedene odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima (čl. 11 i 12 ), koje se odnose na svako lice bez obzira na status (domaći državljani, stranci, izbeglice ili apatridi) kao i odredbe čl. 172 Zakona o obligacionim odnosima i s tim u vezi principa teritorijalnog važenja zakona, po nalaženju Okružnog suda tužena Republika Srbija je odgovorna ali samo za štetu koju su tužioci pretrpeli zbog nezakonitog rada njenih organa u smislu navedenih zakonskih odredbi. To dakle, znači da Republika Srbija nije pasivno legitimisana za neku drugu štetu koju su tužioci pretrpeli a vezano za pitanje mobilizacije na šta se osnovano žalbom ukazuje i eventualne posledice iste. Sa navedenih razloga prvostepena presuda je potvrđena u delu u kojem je tužena obavezana da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete plati iznos od po 10.000,00 dinara, a u ostalom delu prvostepena presuda je preinačena tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos od po 110.000,00 dinara.
(Gž.br. 6024/97 – P.br. 2450/96).
 
Licima koja su bila u pritvoru a potom oslobođena od optužbe u smislu čl. 541 tač. 1 ZKP-a pripada pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode kao nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled povrede slobode, ugleda časti i integriteta ličnosti koja se naknada u smislu čl. 200 st.1 ZOO dosuđuje u jedinstvenom paušalnom iznosu, jer lice koje je neosnovano lišeno slobode trpi jednu nematerijalnu štetu s obzirom da je poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže pritvorenog lica nastao kao produkt ukupnog svesnog stanja izazvanog povredom slobode, ugleda, časti i drugih prava ličnosti koje je nedeljivo. S toga, imajući u vidu period lišenja slobode tužioca, uslove boravka u zatvoru, objavljivanje imena tužioca kao osumnjičenih putem sredstava javnog informisanja – radio stanice gde žive i roditelji i rodbina tužioca, prestanak radnog odnosa zbog određivanja pritvora, intenzitet bolova u vezi sa kvalifikacijom krivičnog dela, gubitak ugleda u radnoj i životnoj sredini, odvajanje od porodice i svojih najbližih i druge okolnosti koje utiču na prirodu težinu i trajanje duševnih bolova sud je dužan da odredi visinu pravične naknade nematerijalne štete u smislu čl. 200 tač.1 ZOO a na osnovu čl. 223 ZPP-a po slobodnoj oceni.
(Gž.br. 8978/97 – P.br. 774/97).
 
Duševni bolovi zbog neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetene posledice nematerijalne štete vezano za ličnost oštećenog a koje su proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. To su duševni bolovi tužioca zbog povrede njegove slobode kretanja, te časti i ugleda što predstavlja jedinstveni oblik i posledicu ugrožavanja prava njegove ličnosti i osnov za dosuđivanje jedinstevne naknade nematerijalne štete u smislu čl. 200 ZOO. U tom smislu je prvostepeni sud neopravdano dosudio tužiocu posebne iznose novčane naknade kao da se radi o različitim vidovima šteta, a pri tome nije ocenio sve okolnosti slučaja kao što su trajanje i jačina duševnih bolova tužioca, vreme provedeno u pritvoru, dužina trajanja celokupnog krivičnog postupka, težina krivične optužbe i dejstvo njenog objavljivanja u sredstvima javnog informisanja na položaj tužioca u porodici, te sredini u kojoj radi i okruženju u kojem živi. Sve te okolnosti vezano u krajnjoj liniji za ličnost tužioca kao stranke i njegove duševne patnje bilo je potrebno utvrditi ne samo na osnovu pismenih dokaza već i saslušanjem tužioca kao stranke da bi se na osnovu kriterijuma iz čl. 200 ZOO mogao odmeriti odgovarajući novčani iznos naknade koji predstavlja pravičnu satisfakciju za trpljenje tužioca. (Gž.br. 6678/98 – P.br. 6880/96).
 
Sloboda suda u odlučivanju prilikom utvrđivanja visine novčane naknade nematerijalne štete na osnovu čl. 223 ZPP-a nije apsolutna. Sud je pri tom vezan osnovnim principima koji se tiču odmeravanja naknade ptete uop+šte pri čemu posebno treba da ima u vidu da je ova naknada ustvari materijalna saisfakcija oštećenog koja se daje u cilju ublažavanja štetnih posledica, pa i visina naknade treba da se kreće u granicama pretrpljenih povreda kao bi se njome ostvario cilj radi koga je ustavnovljena i sprečilo njeno pretvaranje u neosnovano obogaćenje oštećenog. Za nematerijlanu štetu zbog neosnovanog lišenja slobode dosuđuje se
jadan iznos naknade pri čijem odmeravanju sud uzima u obzir niz objektivnih i subjektivnih okolnosti kao što su ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela, vreme trajanja lišenja slobode i sve druge okolnosti koje mogu uticati na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova.
(Rev.br. 1776/98 – Gž.br. 7738/97 – P.br. 564/96)
 
U obrazloženju svoje odluke sud nije dao razloge o tome da li je pitanje ranije osuđivanosti tužioca od značaja za visinu dosuđene naknade zbog neosnovanog lišenja slobode i povrede ugleda, slobode i časti tužioca, na šta se osnovano ukazuje žalbenim navodima, zbog čega presuda u tom delu nije mogla biti ispitana to je bio razlog za njeno ukidanje.
(Gž.br. 170/2000 – P.br. 3124/95)
 
Kako je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su tužioci bili lišeni neosnovano slobode jer su u pritvoru proveli 97 dana i pravosnažnom krivičnom presudom oslobođeni od odgovornosti za delo koje im je stavljeno na teret, prvostepeni sud je bio dužan da utvrdi u čemu se sastoji povreda časti i ugleda tužioca, jačinu i trajanje duševnih bolova, a imajući u vidu sve objektivne i subjektivne okolnosti kao što su dužina trajanja lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela, ugled koju su tužioci ranije uživali u svojoj životnoj i radnoj sredini, odnos sredine prema njima posle lišenja slobode, godine života tužioca povezano sa značajem povređenog dobra i cilju kome služi naknada, odvajanje od porodice i okruženja, poseban režim života i životne uslove u pritvoru, širenje informacija u javnosti o njegovom slučaju, dužinu trajanja psihičkog stresa, kao i druge okolnosti koje utiču na težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode.
(Gž.br. 8567/99 – P.br. 4805/97, Gž.br. 5918/99 – P.br. 7136/96)
 
Odredbom čl. 545 ZKP-a regulisano je pravo na naknadu štete lica koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka ili je krivični postupak obustavljen pravosnažnim rešenjem, kakav je konkretan slučaj. Istom odredbom u stavu tećem predviđeno je da naknada šteta ne pripada licu koje je svojom nedozvoljenom radnjom prouzrokovalo lišenje slobode. Iz stanja u spisima proizilazi da su rešenja o određivanju pritovra prema tužiocu donesena iz razloga predviđenih u čl. 191 st.2 tač.1 ZKP-a (ako se okrivljeni krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od
bekstva) i to nakon izvršenih provera i preduzetih aktivnosti da se okrivljeni – ovde tužilac pronađe na prijavljenoj adresi. Ove činjenice prvostepeni sud nije utvrđivao niti je dao razloge zbog čega bi bile bez značaja za odluke u ovoj pravnoj strani, pa zato nije potpuno utvrđeno činjenično stanje zbog čega je prvostepena presuda ukinuta. U ponovljenom postupku prvospeni sud će saslušanjem tužioca i pribavljanjem odgovarajućih izveštaja državnih organa utvrditi zbog čega je tužilac napustio prebivalište na kome je bio uredno prijavljen, da li se prijavljivao na adresama na kojima je stanovao, u Zemunu i u Horgošu, a ako nije zbog čega, pa zatim oceniti da li je tužilac postupao u skladu sa obavezama koje proizilaze iz Zakona o prebivalištu i boravištu građana (Sl. glasnik RS br. 48/94), te od kakvog su značaja sve te okolnosti za primenu čl. 545 st.3 ZKP-a.
(Gž.br. 975/00 – P.br. 6172/99)
 
Naknada štete zbog smrti bliskog lica usled neosnovanog lišenja slobode (izbeglice)
Pravilan je zaključak prvostepenog suda, s obzirom na utvrđenu činjenicu da su organi tužene lišili slobode pok. TM protivno odredbi člana 23 Ustava SRJ i člana 15 Ustava RS, da postoji odgovornost tužene u smislu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog i nepravilnog rada njenih organa i da je s tim u vezi tužena u obavezi da tužiocima u smislu odredbe člana 200 i 201 Zakona o obligacionim odnosima, naknadi štetu zbog smrti bliske osobe u iznosu od po 150.000,00 dinara. Gž.br. 9252/01 – P.br. 1106/01
 
Naknada štete zbog vređanja časti i ugleda putem štampe
Izdavač, odgovorni urednik i autor teksta solidarni su u obavezi da tužilji naknade štetu zbog objavljivanja uvredljive informacije kojom se vređa čast i ugled tužilje, na osnovu čl. 11 Zakona o informisanju i čl. 200 Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da su tuženi objavljivanjem uvredljivih iskaza svesno i neopravdano povećali tiraž.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 3774/2000).
 
Naknada troškova krivičnog postupka licu neosnovano lišenom slobode
U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi visinu i dospelost materijalne štete koju je tužilac pretrpeo plaćanjem troškova i vođenjem krivičnog postupka koji je protiv njega obustavljen, a o kojima u smislu čl. 96 st.1 ZKP-a, sud u krivičnom postupku nije odlučio rešenjem o obustavi postupka i za koje troškove tužilac nije stavio zahtev sa podacima o visini ovih troškova u roku od 3 meseca od uručenja pravosnažnog rešenja o obustavi krivičnog postupka, u smislu čl. 96 st.2 ZKP-a, prema tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata važećoj u momentu dospelosti ovog vida štete, čije ostvarenje je tužilac mogao realizovati u krivičnom postupku u navedenom roku, a potom revalorizovani iznos ovog potraživanja naknade štete, po principima monetarnog lominalizma vodeći računa o odredbi čl. 278 ZOO, obzirom da se u ovoj parnici odlučuje o naknadi štete, a ne o troškovima krivičnog postupka u smislu čl. 96 st. 1 ZKP-a, ili o izvršenju Ugovora o zastupanju i odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu ovog vida štete doneti zakonitu i pravilnu odluku. (Gž.br. 5948/97 – P.br. 5448/95).
 
Nato šteta
Tužilji je dana 29.1.1999.godine od strane MUP-a Srbije privremeno oduzeto vozilo Opel kadet nikšićke registracije. Rešenjem ovog suda od 19.3.1999.godine koje je postalo izvršno 22.3.1999.godine obavezana je tužena Republika Srbija da tužilji preda u državinu i na korišćenje automobil sa saobraćajnom dozvolom i ključevima vozila u roku od 24 časa na osnovu kog rešenja je određeno izvršenje koje nije provedeno jer tuženi nije dozvolio predaju vozila. Tužena je i pravosnažnom presudom istog suda od 4.6.1999.godine obavezana da tužilji preda u državinu njeno vozilo kao i rešenje Gradskog sudije za prekršaje od 17.6.1999.godine kojim je istovremeno obustavljen i prekršajni postupak protiv tužilje. Vozilo je inače bilo smešteno na parkingu MUP-a u ul. Volginoj u Beogradu, gde je ostalo do preuzimanja vozila od strane tužilje 17.8.1999.godine s tim što je u međuvremeno počelo bombardovanje Jugoslavije od strane NATO pri čemu je više puta gađan i parking gde se vozilo nalazilo pa je tom prilikom vozilo oštećeno. Otac tužilje je više puta urgirao pre bombardovanja da se vozilo vrati tužilji ili da se pomeri sa parkinga jer je bilo očigledno da će parking biti ponovo gađan, ali tuženi to nije prihvatio pa je prilikom ponovnog bombardovanja vozilo oštećeno i nastala je šteta u visini od 50.520,00 dinara. Tužena je obavezana da tužilji naknadi štetu na vozilu. Bez uticaja na drugačiju odluku su žalbeni navodi o primenjivanju uredbe o utvrđivanju realne štete prouzrokovane agresijom NATO snaga na SRJ te odluke o načinu utvrđivanja ratne štete i Zakona o odbrani za vreme ratnog stanja iz razloga što se isti ne mogu primeniti na konkretan slučaj jer je tužena obzirom na utvrđeno činjenično stanje i nezakonito postupanje u obavezi da tužilji naknadi pretrpljenu štetu bez obzira iz kog je razloga do štete došlo pogotovo što je tužena po proteku roka od 30 dana od dana oduzimanja vozila i prema Uredbi o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila bila u obavezi da vozilo vrati što nije učinila te je na sebe preuzela rizik eventualnog nastanka štete koja je stvarno i nastala. (Gž.br. 4904/00 – P.br. 6248/99)
 
Nematerijalna šteta zbog umanjene životne aktivnosti
U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu da je momenat završetka lečenja tužioca odnosno momenat donošenja rešenja kojim je tužiocu priznato svojstvo ratnog vojnog invalida relevantno za utvrđivanje eventualne zastarelosti potraživanja naknade štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti. Prilikom odmeravanja naknade štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti sud će imati u vidu i da je tužilac ostvario pravo na invalidninu, a prethodno će utvrditi da i su nastale povrede i posledice tih povreda kao i pretrpljeni bolovi i strah u vezi samo sa boravkom tužioca u hrvatskom zatvoru odnosno zarobljeništvu ili je tužilac prethodno i ranjen u oružanom sukobu.
(Gž.br. 9411/97 – P.br. 893/95).
 
Ne može se prihvatiti pravilnim stanovište sudova da se kod odmeravanja visine pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti ne uzima u obzir i naknada za telesno oštećenje na koju oštećeni ima pravo po propisima o invalidskom osiguranju. Naprotiv, ona se uzima u obzir i ceni zajedno sa drugim okolnostima s tim što ne mora da se kapitalizira niti da se kapitalizirani iznos odbija od sume koja se po tom osnovu dosuđuje. ( Vrhovni sud Srbije, Rev.br. 5985/97 – Gž.br. 3566/97 – P.br. 10453/93).
 
Neosnovano bogaćenje
Korist tuženog od upotrebe stana mora se proceniti sa gledišta ostvarene uštede zbog neplaćanja zakupnine za takav isti stan. Pri ovome je bez uticaja to što je u vremenskom razmaku, koji je sporan, tužilac bio nosilac stanarskog prava i što on po zakonu ne bi mogao da stan izdaje u zakup po tržišnoj zakupnini, budući da iz čl. 219 ZOO, proizilazi da njemu kao imaocu prava na stanu pripada korist od upotrebe koju je ostvario tuženi. Ovakva vrsta naknade proističe iz nedopuštenog i pravno neosnovanog postupka tuženog i to je cena njegove nesavesnosti, obzirom da je bespravnim iseljenjem sprečio tužioca u ostvarenju njegovog zakonom zaštićenog prava da u stanu stanuje. Zato je, u ponovnom postupku, nužno utvrditi kog datuma je tužilac stekao pravo da kao nosilac stanarskog prava otpočne sa korišćenjem stana, jer bi mu od tog datuma pripadala naknada koristi koju je tuženi imao, stanujući bez pravnog osnova u stanu, koja se izražava kroz mesečnu vrednost tržišne zakupnine za taj stan, do ponovnog useljenja. (Gž.br. 7606/97 – П.бр.3522/94).
 
Neosnovano lišenje slobode
Neosnovani su navodi tužene da je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke o visini naknade štete morao da ima u vidu i raniji život tužioca kao i eventualno njegovu osuđivanost ni na koji način ne mogu biti od uticaja na donošenje odluke u ovom postupku za naknadu štete, jer naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti, ima svako lice koje je bez osnova lišeno slobode, a bez obzira na raniji život ili eventualnu osuđivanost. Gž.br. 7060/01 – P.br. 871/00
 
Kako je povodom zahteva za vanredno ublažavanje kazne Vrhovni sud Srbije, svojom odlukom izrekao tužiocu uslovnu osudu utvrđujući jedinstvenu kaznu zatvora od 6 meseci istovremeno određujući da se ova kazna neće izvršiti ukoliko osuđeni u roku od godinu dana ne učini novo krivično delo, a imajući u vidu odredbu člana 545 stav 2 Zakona o krivičnom postupku, ostaje nejasno koji je osnov odgovornosti tužene za naknadu štete, jer nesumnjivo iz napred navedene zakonske odredbe proizilazi da licu po čijem je zahtevu odlučeno o vanrednom ublažavanju kazne, ne pripada pravo na nakandu štete.
Gž.br. 8191/01 – P.br. 5787/01
 
Neprenosivost prava na naknadu nematerijalne štete
Naslednici oštećenog ne mogu nastaviti eventualno započeti spor zbog naknade nematerijalne štete budući da se svrha novčane naknade nematerijalne štete ogleda u satisfakciji i ona se ostvaruje samo u ličnosti oštećenog. Odredba čl. 204 ZOO određuje neprenosivost potraživanja naknade nematerijalne štete nasleđivanjem ili cesijom obzirom da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednike samo ako je priznato pravosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom. (Gž.br. 4803/99 – P.br. 11274/92).
 
Odgovornost države
Prvostepeni sud je, po obrazloženju svoje odluke, osnov za odgovornost Države SRJ – Vojske Jugoslavije našao u činjenici d aje tužilac kao pripadnik Vojske Jugoslavije pretrpeo štetu samoranjavanjem u vršenju vojne službe. Međutim, samoranjavanje po vojnim propisima može biti nehatno, što se ne smatra krivicom i u tom slučaju stoji odgovornost Države SRJ, shodno čl. 192 Zakona o Vojsci Jugoslavije članovima 1973 i 174 ZOO, i namerno što isključuje njenu odgovornost prema opštim pravilima o tome, pa je neophodno, u cilju pouzdanog utvrđivanja relevantnih okolnosti, da sud raspravi kako je došlo do tužiočevog samoranjavanja, nehatno ili namerno.
(Gž.br. 5435/99 – P.br. 1573/98).
 
Prilikom ponovnog odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo tužilac kao pripadnik Vojske Jugoslavije prilikom vršenja službe, potrebno je utvrditi kolika je bila pravična naknada za sve vidove štete prema merilima koja su važila u vreme kada je tužiocu u vansudskom postupku isplaćena naknada zatim, utvrditi koliko je tužiocu isplaćeno u vansudskom postupku i procenat isplaćenosti za svaki vid štete, a onda, dosuditi naknadu prema merilima u vreme presuđenja i od tako utvrđenih iznosa odbiti procenat isplaćenog u vansudskom postupku. (Gž.br. 8569/99 – P.br. 4329/94).
 
Odgovornost države za štetu koju počini državni organ
Da bi tužena država bila obavezana da naknadi štetu koju treće lice pretrpi zbog nepravilnog ili nazakonitog rada njenog organa, između ostalog mora biti ispunjen jedan od bitnih – osnovnih uslova, a to je da postoji uzročna veza između nepravilnog ili nezakonitog rada službenog lica i nastale štete. Ovaj problem kauzalnog neksusa rešava se po pravilima adekvatne uzročnosti. Po tim pravilima, od svih mogućih postojećih činjenica koje su bile u vezi sa konkretnim prouzrokovanjem štete, pravno relevantna je samo ona činjenica, onaj uzrok, koji je adekvatan nastaloj šteti. Dakle, samo onaj uzrok koji je podudaran i odgovarajući nastaloj šteti, a to znači da će se kao takav moći tretirati samo onaj uzrok koji za adekvatnu štetu tipičan i očekivan. U konkretnom slučaju, blokada računa dužnika “Dafiment banke” je tipičan – adekvatan uzrok koji je doveo do neispunjenja obaveze – ne izvršenja presude. Sa ovim je tužilac morao računati kada je ušao u građansko – pravni odnos zaključenjem ugovora o oročavanju deviznih sredstava na rok od 12 meseci sa kamatom od 12% mesečno i to u toku 1993. godine, u vreme hiper inflacije. Tužilac rizik od ovakvog posla ne može prevaliti na državu odnosno sud, samo zbog pomeranja redosleda dostavljanja rešenja o izvršnju Službi platnog prometa. Ova činjenica, prema nastaloj šteti je neočekivana i atipična, pa se čitav događaj ne može tretirati kao pravno-relevantni razlog nastale štete, jer se o redovnom toku stvari nije ni moglo očekivati. Propust zaposlenog nije izazvao blokadu računa već prema utvrđenju prvostepenog suda ono pravno lice koje je izazvalo blokadu računa nezakonito s obzirom da zvanično nije pokrenut nijedan postupak prestanka “Dafiment banke”, izvršni sud odnosno zaposleni u izvršnoj pisarnici. S obzirom na rečeno, zaključak nižestepenih sudova o odgovornosti tužene Republike Srbije zasnovan je na pogrešnoj primeni odredbe člana 172 stav 1 Zakona o obligacnionim odnosima pa je Vrhovni sud preinačio obe presude tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.
Vrhovni sud Srbije, Rev. 1615/00 – Gž.br. 8183/98 – P.br. 986/97
 
Odgovornost države zbog greške organa
Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužena Republika Srbija odgovara za štetu koju sudija ili sudija porotnik učini svojim nezakonitim ili nepravilnim radom, a shodno čl. 56 Zakona o sudovima. Međutim, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev da obavežu tuženu da tužiocu preda na ime naknade štete zemljište za koje je oštećena. A ovo zbog toga što tužena Republika Srbija ne poseduje zemljište kako bi njegovom predajom uspostavila pređašnje stanje tužilji koja je zemljište izgubila krivicom državnog organa. Kako tužilja nije postavila tužbeni zahtev za naknadu štete u novcu, a imajući u vidu da sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni, sud nije mogao da mimo zahteva tužilje obaveže tuženu na naknadu štete u novcu, pa je postavljeni zahtev za predaju zemljišta odbijen kao neosnovan. (Rev.br. 5682/96 – Gž.br. 10563/95 – P.br.5179/93).
 
Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev.br. 5334/96 od 15.1.1997.g. ukinute su presude nižih sudova i predmet je vraćen na ponovni postupak, uz izneto pravno shvatanje da neblagovremeno dostavljanje rešenja o izvršenju organu nadležnom za sprovođenje izvršenja može biti razlog za naknadu štete usled zadocnjenja ali ne i razlog za naknadu štete usled neizvršenja pravosnažne presude i nalog prvostepenom sudu da uslov odgovornosti tuženog, u ponovnom postupku, oceni po pravilima adekvatne uzročnosti. U ponovnom postupku prvostepeni sud je doneo istu odluku dajući sledeće obrazloženje : »Polazeći od pravila adekvatne uzročnosti kao uslova odgovornosti tuženog, ovaj sud nije prihvatio izloženo pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije nalazeći da adekvatna uzročna veza postoji između propusta službenika sudske pisarnice – suda kao organa tuženog i štetne posledice. Naime, u konkurenciji uzroka nastanka štete – neblagovremenog dostavljanja rešenja o izvršenju poveriocu i blokade računa banke dužnika, prednost ima pravi, s obzirom na postojanje specifičnih okolnosti u vreme kada je tužilac pokrenuo postupak izvršenja a kada je već prošlo skoro godinu dana od momenta kada je Dafiment banka prestala da izvršava svoje obaveze iz zaključenih ugovora i već se javno govorilo o mogućoj blokadi banke. U prilog tome govori i činjenica da je 15 rešenja o izvršenju (koja nisu postala pravosnažna kao ni tužiočevo), doneto posle tužiočevog i dostavljeno Službi za platni promet u periodu od 24. do 30.3.1994.g. a poslednja 4 istog dana kada su i primljena u sud. Očigledno je da su ovi poverioci privilegovani radnjama sudskih službenika upravo zbog izvesnosti nastupanja blokade što su ovi morali da znaju, pa su bar zbog toga, u svom postupanju bili dužni da poštuju prioritet. Kako to nisu učinili, već suprotno po nalaženju ovog suda, to je tipičan uzrok što tužilac nije naplatio svoje potraživanje, jer da je u kritičnom periodu prioritet poštovan izvesno je i sigurno da bi potraživanje tužioca bilo naplaćeno po redovnom toku stvari. Da drugim poveriocima nije omogućena naplata potraživanja u vrednosti tužiočevog onda bi blokada računa banke bila adekvatan uzrok nastale štete usled neizvršenja. zbog toga se, zadocnjenje ne može odvajati od neizvršenja jer je sa njim povezano da nije bilo zadocnjenja došlo bi do izvršenja. Kretati se putem utvrđivanja odgovornosti za blokadu računa banke značilo bi ići stranputicom. Račun je blokiran jer su sredstva sa računa iscrpljena, što je notirano. Zbog čega nije pokrenut postupak gašenja banke nije od značaja za odlučivanje o naknadi štete tužiocu, jer je propust suda nastao pre blokade a dobio je na značaju iskazao se kroz štetu nastalu tek nastupanjem blokade. Šteta zbog zadocnjenja nastla je kada je izvršenje postalo nemoguće. Ona se i dalje uvećava jer su prošli svi razumni rokovi za prestanak blokade a uvećavaće se dok blokada traje. Odgovornost zta ustanovljavanje blokade bila bi relevantna, eventualno, za odluku o regresnom zahtevu ali ne i za odluku u ovom sporu. Sa navedenog razloga propust suda je u direktnoj i adekvatnoj uzročnoj vezi sa nastalom štetom.
(Rev.br. 5334/96 – P.br. 986/97 od 18.9.1997.g.).
 
Kasko osiguranje
Pogrešan je zaključak prvostepenog suda da u smislu odredbe čl.143 st.2 ZOO nema mesta primeni odredbe čl.21 i 30 Uslova za osiguranje vozila jer, suprotno tome, obzirom na odredbu čl.902 ZOO prilikom zaključenja ugovora o osiguranju stranke su prihvatile odredjeni način utvrdjivanja vrednosti vozila, a po osnovu kojeg ugovora stranke jedno mogu realizovati i ostvariti svoja medjusobno nastala prava i obaveze iz tog ugovora. Na navedeno nesumnjivo upućuje okolnost da je upravo po osnovu cene vozila prema cenovniku tuženog plaćena premija za predmetno osiguranje pa je dakle ta cena predstavljala osiguranu sumu. Zbog toga se ne može prihvatiti da su za oštećenog nepravične odredbe čl.21 i 30 Uslova za osiguranje vozila, kao sastavnog dela ugovora o osiguranju, prema kojima se za obračun naknade štete uzima novonabavna vrednosti vozila prema aktuelnim cenama tužena, a koje nisu ažurno usaglašavane sa stvarnim tržišnim cenama (obzirom da je i tužilac kao osiguranik takav obračun vrednosti vozila prihvatio na dan zaključenja ugovora o osiguranja pa je samim tim platio i manju premiju osiguranja, a tome nije prigovorio.
(Gž.br.9089/99 _ P.br.3948/91)
 
Prilikom obračuna visine štete o čijoj se naknadi odlučuje u smislu odredaba Ugovora o Kasko osiguranju, u vezi sa nastalim štetnim dogadjajem – kradjom vozila, prvostepeni sud je propustio da uzme u obzir carinu i poreze koje je tužilac platio za vozilo koje mu je oduzeto kako bi se naknadno uspostavilo stanje koje je postojalo pre nastanka štete.
(Gž.br.5047/99 – P.br.1550/98)
 
Obzirom da je tužilac prihvatio uslove za kombinovano osiguranje motornih vozila koji čine sastavni deo ugovora o osiguranju a u pogledu obračuna cena i načina utvrđivanja novonabavne cene vozila prema katalogu tužene Kompanije »Osiguranje«, na visinu naknade štete nema uticaja činjenica što su cene iz kataloga tuženog pratile promene na tržištu sa vremenskim zakašnjenjem. (Rev.br. 3347/97 – Gž.br. 6957/96 – P.br. 11144/91).
 
Bez uticaja je za drugačiju odluku pozivanje tužioca u reviziji na nalaz veštaka koji je novonabavnu vrednost vozila utvrdio prema cenama iz kataloga Centra za vozila Srbije, a s tim u vezi i pozivanje na odredbe čl. 190 ZOO, jer je odredbom čl. 21 uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila, koji u smislu čl. 102 st.3 ZOO, predstavljaju sastavni deo Ugovora o osiguranju, određeno, da osnovucu za obračun premije kod zaključivanja Ugovora o osiguranju predstavlja nabavna cena novog vozila na dan zaključenja Ugovora i da se visina cene utvrđuje na osnovu iskazane cene u katalogu aktuelnih cena motornih vozila tuženog kao osiguravajuće organizacije. Prema tome, pošto su parnične stranke još prilikom zaključenja Ugovora o osiguranju ugovorile i tužilac prihvatio način utvrđivanja visne vrednosti vozila koja se i u slučaju naknade štete ima primeniti, a što je u skladu i sa odredbama čl. 902 st.3 ZOO, i obzirom da se ne radi o naknadi štete po osnovu krivice tuženog već po osnovu Ugovora o osiguranju, to se neosnovano u Reviziji ukazuje da je tuženi dužan da štetu naknadi u visini pune tržišne cene vozila koje su važile na dan veštačenja. (Rev.br. 5218/96 – Gž.br. 8801/95 – P.br. 7444/94).
 
Nisu osnovani žalbeni navodi da tužiocima ne pripada naknada stvarne štete na vozilu, već samo iznos ugovorene naknade. Visina štete u ovoj pravnoj stvari pravilno je utvrđena a Opštinski sud je ispravno postupio kada je prihvatio nalaz veštaka koji je prilikom utvrđivanja visine štete imao u vidu sve okolnosti koje su od značaja za visinu nastale štete. Inače, sam iznos osigurane sume označen u Polisi ne može se smatrati ugovorenom vrednošću osigurane stvari, s obzirom da u polisi nije izričito navedeno da se iznos koji je u njoj naveden smatra ugovorenom vrednošću osigurane stvari. Samo označavanje iznosa sume
osiguranja u polisi nije dovoljno da se izvede zaključak o vrednosti osigurane stvari, pa je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio nalaz sudskog veštaka saobraćajne struke koji je utvrdio visinu štete na vozilu i dosudio naknadu štete po osnovu Kasko osiguranja. (Gž.br. 729/98 – P.br. 3470/93).
 
Tužilac kao osiguravač ima pravo da na osnovu odredaba čl. 210 ZOO zahteva od tuženog kao osiguranika povraćaj isplaćene mu naknade po Kasko osiguranju za ukradeno mu i kasnije vraćeno vozilo. Visina tako pripadajuće naknade (povraćaja) ima se utvrditi prema ugovorenim uslovima na osnovu kojih je utvrđena prvobitna isplaćena naknada (tržišna cena umanjena za franšizu) i to prema stanju vozila na dan vraćanja istog tuženom i prema cenama na dan presuđenja, a tako dobijeni iznos ima se umanjiti za srazmerni deo (procenat) za kojim je tuženi isplatom tužiocu smanjio svoju sada spornu obavezu u vrednosti vozila utvrđenoj na izloženi način, a li prema cenama na dan te isplate. Tako dobijeni iznos predstavlja stvarni i pravi iznos spornog duga tuženog tužiocu na koji tužiocu pripada i tražena kamata od dana novog presuđenja. (Rev.br. 182/97 – Gž.br. 1834/96 – P.br. 7812/94).
 
Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena naknadi štetu po osnovu KASKO osigruanja. Okružni sud je posebno cenio navode žalbe tužioca, ali je našao da ne mogu uticati na drugačiju odluku, jer tužilac nije postupio prema odredbi čl. 153 Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, kojim je predviđeno da učesnik u saobraćajnoj nezgodi u kojoj neko izgubi život ili je bio povređen, ili je nastala veća materijalna šteta, dužan je da ostane na mestu saobraćajne nezgode s tim što se može privremeno udaljiti samo radi pružanja pomoći licima povređenim u saobraćajnoj nezgodi, ili
ako mu je samom potrebna lekarska pomoć, zatim da preduzme sve što je u njegovoj moći da se otklone neke opasnosti koje mogu da nastanu na mestu saobraćajne nezgode i da se omogući normalno odvijanje saobraćaja, te da nastoji da se ne menja stanje na mestu nezgode i da se sačuvaju postojeći tragovi, pod uslovima da preduzimanje tih mera ne ugrožava bezbednost saobraćaja, a predviđena je i obaveza da o saobraćajnoj nezgodi budu obavešteni najbliži nadležni organi, da se lice vrati na mesto saobraćajne nezgode sačeka dolazak službenog lica koje vrši uviđaj, a što sve, u konkretnom slučaju, tužilac kao vozač nije učinio. S obzirom na činjenicu da se MUP-u javio posle izvesnog vremena, zapravo sutradan, kada je praktično ispitivanje alkoholisanosti bilo nemoguće, taj gest se ne može tumačiti u korist vozača, već samo i jedino kao izbegavanje i onemogućavanje ispitivanja njegove alkoholisanosti. Kako je prema odredbi čl. 5 tač. 15 Uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila predviđeno da se obaveza osiguravača kod KASKO osiguranja isključuje u slučaju kada je vozač upravljao vozilom pod dejstvom alkohola, droge ili drugih narkotika, s tim što se smatra da je vozač bio pod dejstvom alkohola i u slučaju da posle saobraćajne nezgode izbegne ili odbije da se podvrgne ispitivanju alkoholisanosti, što se nesumnjivo može zaključiti iz ponašanja vozača nakon saobraćajne nezgode, obaveza tuženog, kao osiguravača je isključena pa je sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.
(Gž.br. 9370/97 – P.br. 8979/91).
 
 
ZANIMLJIVOSTI IZ RADA SUDA U STRAZBURU
 
KOMENTARI I IZVODI IZ RADA I PRAKSE SUDA U STRAZBURU

 

ČASOPIS NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

Goran Cvetić, 06. januar 2010.

Prašina oko reizbora sudija u Srbiji polako se sleže. Reizbor je izazvao pravu eksploziju komentara u medijima kako od analitičara, tako i od građana. Neki komentari građana bili su veoma oštri. Međutim, ono što upada u oči je da kako jedni, tako drugi u velikoj meri ispuštaju iz vida činjenicu da je srpsko pravosuđe pod budnim okom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Taj sud će, u dogledno vreme, i biti pokazatelj da li je reizbor sudija u Srbiji bio adekvatan. Postupak u Strazburu traje malo duže, ali je pravičan. Kod nas vlada uverenje da su sve sudske instance iz inostranstva nepravedne, ali jedan sud za koji se to ne može reći je upravo Evropski sud. Hvala bogu da postoji, inače bismo bili prepušteni nedostatku kontrole koje je do sada vladalo u srpskom pravosuđu. Nadam se da se to neće nastaviti, pošto bi to bilo besmisleno kako za građane, tako i za državu koja to plaća (iz naših džepova).

U januaru prošle godine sam napisao članak koji je ukazao na sve navedeno i konstatovao da je, do tada, pred sudom u Strazburu doneto 26 presuda povodom predstavki građana Srbije od kojih je 25 bilo protiv Republike Srbije. Jedini mogući zaključak je bio da Srbiji u Strazburu sledi katastrofa. Dakle, možemo diskutovati da li je reizbor sudija bio ovakav ili onakav, ali vreme i Strazbur će reći svoje. Mislim da je neprimereno da advokati komentarišu reizbor sudija. Jer, to bi bilo kao kad bi sudije komentarisale prijem jednog advokata u članstvo Advokatske komore. Stoga ću se baviti samo još jednom neuspešnom godinom koju je srpsko pravosuđe zabeležilo u Strazburu.

Na samom početku 2009. skor je bio: Evropski sud/građani Srbije 25 : Srbija 1. Na početku 2010. godine skor je sledeći: Evropski sud/građani Srbije 37 : Srbija 2. Dakle od 39 presuda, Srbija se odbranila u samo dve. Ako se ovaj trend nastavi možemo predvideti da će Srbija uspeti da se odbrani u jednom predmetu godišnje pred sudom u Strazburu. Nadam se da su oni koji su sproveli reizbor sudija to imali u vidu. A ako je reizbor bio politički, kao što sugerišu neki analitičari onda bi svima trebalo da bude jasno da jedan dobijen slučaj godišnje neće promaći budnom oku Saveta Evrope i EU.

Doduše, pravo nije toliko egzaktna nauka kao statistika da bi se do ovakvog zaključka sa sigurnošću i došlo. Ali, nažalost, ništa u Srbiji nije logično do te mere da ne bismo mogli pretpostaviti da će Srbija i ubuduće biti u mogućnosti da se odbrani u samo jednom sporu godišnje. Recimo, kod nas se složeni kompjuter koji maltene može da „skuva ručak“ zove „računar“, ali je logično da se „nadmetanje“ zove „tender“. Odista nelogično, ali hajde da se zadržimo na temi: Srbija u Strazburu 2009. godine i nova revija neuspeha našeg pravosuđa.

Počećemo od jedinog slučaja u kome se Srbija odbranila, a to je predmet Molnar Gabor protiv Srbije od 8. decembra 2009. godine. U tom sporu radilo se o pitanju stare devizne štednje kod Vojvođanske banke. G. Molnar se žalio Strazburu pošto je imao pravnosnažnu presudu suda u Subotici donetu 1993. godine na osnovu koje je sud naložio toj banci da mu isplati 15.584 nemačkih maraka sa kamatom od 1. januara 1993. godine. Tu odluku potvrđuju i Okružni sud u Subotici i Vrhovni sud Srbije 1996. godine. Ali, onda dolazi preokret i g.. Molnar pravi grešku. On ne traži prinudno izvršenje te presude sve do 2001. godine pošto „nije imao sredstava da to učini“. U međuvremenu biva donet Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana iz 1998, sa dopunama iz 2002, koji predviđa da se sve obaveze po osnovu stare devizne štednje imaju izmiriti do 2012, odnosno 2016. godine. Pri tome, sva prinudna izvršenja po presudama u vezi sa starom deviznom štednjom se moraju obustaviti. Sa druge strane, naš zakon o obligacionim odnosima prediđa da se sve obaveze utvrđene pravnosnažnim sudskim presudama imaju ispoštovati u roku od 10 godina. U ovom slučaju se radilo o očiglednom sudaru dva zakona.

Jedina odluka u korist Srbije pred sudom u Strazburu 2009. godine je tako doneta sa najmanjom mogućom većinom sudija – 4:3. Pri tome je interesantno da je i naš sudija Popović glasao u korist g. Molnara. Jer, sud je bio u dilemi da li da podrži njegov zahtev pošto je, za razliku od drugih štediša, imao pravnosnažnu presudu koju valja ispoštovati u roku od 10 godina ili dati prevagu zakonima o staroj deviznoj štednji. Desilo se ovo drugo. Pošto po ustaljenoj praksi Strazbura države imaju široku mogućnost da uređuju svoju ekonomsku politiku, a država Srbija je bila u situaciji teške ekonomske krize, Sud je našao da nema povrede na pravično suđenje pošto je Srbija zakonima o staroj deviznoj štednji napravila fer balans između opšteg interesa društva i legitimnog zahteva g. Molnara. Stoga je postepena isplata opravdana kako prema njemu, tako prema i ostalim licima u njegovoj situaciji. Da li je naš sudija Popović glasao u korist g. Molnara u pravnoj veri, zato što je znao kako će glasati ostale sudije ili iz revolta zbog dosadašnjih odluka Strazbura – nije poznato. Ali je jasno da je Srbija dobila ovaj spor isključivo zbog pravne greške g. Molnara. Da je tražio novac od banke pre donošenja zakona o staroj deviznoj štednji, dobio bi ga. Ako ga je banka odbila, mogao je tražiti prinudno izvršenje pre donošenja zakona o staroj deviznoj štednji i – opet bi dobio. Ali, eto, ljudi prave greške, pa će g. Molnar dobijati svoj novac u ratama.

Sledeći slučaj koji je pobudio pažnju javnosti je Vinčić i drugi protiv Srbije od 01. decembra 2009. godine. U prvi mah, po reakciji našeg zastupništva u javnosti se činilo da je reč o sporu koji je Srbija dobila u Strazburu, Ali, ta „oduševljena“ reakcija nije značila nikakvu pobedu. Naprotiv, to je težak poraz države od 31 člana Samostalnog sindikata vazduhoplovnih inženjera Srbije uz teške reči suda u Strazburu koji je ovaj slučaj okarakterisao kao jedan od onih koji su primer postupanja koji ne uliva poverenje u pravosuđe jedne zemlje. A „oduševljenje“ našeg zastupnika je ležalo u činjenici da se Strazbur u ovom predmetu izjasnio da je od 7. avgusta 2008. godine, u principu, ustavna žalba pred Ustavnim sudom Srbije delotvorno pravno sredstvo, te da građani Srbije od tog datuma moraju da iscrpe i to pravno sredstvo pre nego što se obrate Strazburu. To u skladu sa činjenicom da je tog dana odluka po prvoj ustavnoj žalbi objavljena u „Službenom glasniku“ RS.

Pre nego uđemo u detalje presude Vinčić,treba objasniti šta znači stav suda u Strazburu da ustavna žalba, u principu, predstavlja delotvorno pravno sredstvo. To znači da građani koji hoće u Strazbur pre toga moraju da iscrpe mogućnost izjavljivanja ustavne žalbe pred Ustavnim sudom Srbije. Međutim, reči „u principu“ znače i da je dozvoljeno dokazivati i suprotno, tj. da ustavna žalba nije delotvorno pravno sredstvo. Ovo stoga što se, nakon navedenog stava Strazbura, sada i vreme odlučivanja pred Ustavnim sudom uzima u obzir pri oceni da li je suđenje okončano u razumnom roku. Dakle, ukoliko se nezadovoljni građanin nakon odluke po ustavnoj žalbi obrati Strazburu, ima pravo da u dužinu trajanja postupka uračuna i vreme utrošeno na odlučivanje po njegovoj ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud radi punom parom i do sada je usvojio veći broj ustavnih žalbi, samo na sednici od 22. decembra 2009. njih 16. Primeren je stav predsednice Ustavnog suda dr Bose Nenadić da će taj sud posebno obratiti pažnju na kvalitet odluka, te da će taj princip biti primaran u odnosu na vreme u kome su odluke donete. Međutim, Ustavni sud trenutno radi u sastavu od 10 umesto 15 sudija i to je tako već dve godine. Postavlja se pitanje zašto Vrhovni savet sudstva ne ubrza rad Ustavnog suda izborom ostalih 5 sudija, a to pitanje će iz Strazbura stići kad-tad. Pri takvom stanju stvari, Ustavni sud o jednoj ustavnoj žalbi odlučuje i preko godinu i po dana, a ima slučajeva da se bliži i period od dve godine u kojem odluka nije doneta. Prvi zaključak je da Ustavni sud Srbije, da bi ostao efektivni zaštitnik ljudskih i ustavnih prava, mora pod hitno dobiti 5 sudija koji mu bolno fale da bi zadržao status delotvornog i efikasnog pravnog sredstva. Da taj Sud radi sa 2/3 sudija već preko dve godine je zaista neshvatljivo, a verujem da taj stav dele i sudije Ustavnog suda kojima je pomoć novih 5 kolega preko potrebna. Drugi zaključak je da će odlučivanje po jednoj ustavnoj žalbi u periodu od 2 godine sve manje biti delotvorno sredstvo, budući da se broj ustavnih žalbi enormno uvećava. U 2009 god. ih je bilo oko 2300 i broj će rasti. U ovoj godini realno možemo očekivati da će i nekoliko stotina neizabranih sudija koristiti ovaj jedini pravni lek koji im je na raspolaganju pre Strazbura.

Suština slučaja Vinčić je kratka i jasna. Nakon štrajka 2004. godine Sindikat inženjera i JAT su zaključili sporazum kojim je predviđeno da 31 radnik prekida štrajk pod uslovom da im se odmah isplati dugovano, pri čemu je sporazum potpisao generalni direktor JAT-a. Sporazum nije ispoštovan i 31 tužilac podneo je tužbu, pri čemu su odluke Okružnog suda u Beogradu u identičnoj pravnoj situaciji bile različite, mada je taj sud 27. septembra 2006. zauzeo pravni stav u pogledu tih predmeta (!?). Sud u Strazburu je njihove pritužbe spojio u jedan predmet i naveo da „bez obzira na to kakav ishod spora treba da bude (u Srbiji), sama pravna nesigurnost u konkretnom slučaju je žalioce lišila prava na pravično suđenje pred Okružnim sudom u Beogradu“. Odšteta : u skladu što su ponosno i minimalno tražili od suda samo troškove predstavke Strazburu, država je obavezana da svakom od 31 tužioca isplati po 300 evra, dakle ukupno 9.300 evra.

Finansijski, Srbija je najgore prošla u oktobru 2009. u osetljivom slučaju Salontaji-Drobnjak kome treba da isplati ukupno 15.000 evra, i to 12.000 za duševne bolove, a 3.000 za troškove. G. Salontaji-Drobnjak je bio delimično lišen poslovne sposobnosti, a postupak je pokrenut od strane Opštinskog suda u Vrbasu preko lokalnog Centra za socijalni rad. Ovome je prethodilo oko 200 tužbi koje je tužilac podneo protiv svog bivšeg poslodavca počev od 1973. godine, od kojih je broj sporova i dobio. Nakon što je pretio direktoru firme lovačkim nožem i lažnom bombom, tužilac je 1996. osuđen za krivično delo ugrožavanja sigurnosti, pri čemu mu je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi koja je prestala 1998. godine. Međutim, on je nastavio sa tužbama tako da je zbog brojnih postupaka koje je vodio sud po službenoj dužnosti naložio utvrđivanje njegovog psihičkog stanja.

Postupak je posle brojnih peripetija sproveo u februaru 2005. godine Opštinski sud u Novom Sadu koji je tužioca delimično lišio poslovne sposobnosti, a ovu odluku je potvrdio kako Okružni sud, tako i Vrhovni sud Srbije uprkos povredama postupka za lišenje poslovne sposobnosti. Naime, tužiocu nije bilo omogućeno da bude lično saslušan pred sudom pošto je bio u pritvoru zbog pretnji koje je u međuvremenu uputio dvojici sudija u Vrbasu. Pored toga, sud nije dozvolio da ga u postupku zastupa punomoćnik po njegovom izboru, već lice postavljeno od strane suda i to iz Centra za socijalni rad koje je tužiocu bilo nepoznato.Nakon toga, sud u Vrbasu je u više navrata odbijao da (fizički) primi tužiočeve zahteve za vraćanje pune poslovne sposobnosti. Usled toga, iako državama daje široke mogućnosti da delaju i uređuju ovu osetljivu materiju, Evropski sud je presudio u korist tužioca. Ukazujući na navedene ozbiljne povrede postupka, Evropski sud je našao da je Srbija povredila čl. 6 Evropske konvencije za ljudska prava – povreda prava na pravično suđenje i pravo na pristup sudu, kao i čl. 8 – pravo na privatan i porodičan život tužioca. Naš zastupnik g. Carić je u komentaru ove presude u potpunosti priznao učinjene propuste.

Inače, vođenje velikog broja postupaka i nije nepoznato našoj praksi. G. Vučićević, urednik lista Pres, obavestio je javnost prošle godine da je jedan političar zasuo taj list sa 196 tužbi!? Nije poznato šta su naši sudovi preduzeli povodom tog političara, sem da su po jednoj tužbi postupili u rekordnom roku i doneli presudu. Svakako, u korist političara.

Baš u vezi sa slobodom izražavanja u štampi, Evropski sud je u dva, čak duhovita slučaja, Bodrožić i Vujin, kao i Bodrožić protiv Srbije našao da je Srbija povredila pravo na slobodu izražavanja ova dva novinara lista Kikindske. Naime, gospoda Bodrožić i Vujin su u svom listu na duhovit način komentarisali kazne za uvredu od 150.000 dinara koje im je izrekao kikindski Opštinski, odnosno zrenjaninski Okružni sud, nazivajući u svom tekstu tužioca, advokata S. K. – „plavušom“. Advokat je opet tužio i novinari su ponovo osuđeni za uvredu i kažnjeni novčanom kaznom. I dok su zastupnici Srbije naveli da „poređenje muškaraca sa ženama, naročito plavušama, predstavlja napad na lični integritet i dostojanstvo muškaraca, prema preovlađujućem shvatanju društvene sredine Tužene“, Evropski sud nije pokazao razumevanje za ovakvu argumentaciju navodeći: „Sud je zatečen argumentom domaćih sudova s tim u vezi, što je kasnije i Vlada potvrdila, da poređenje odraslog muškarca sa plavušom predstavlja napad na integritet i dostojanstvo muškaraca... Sud smatra da je taj argument ponižavajući i neprihvatljiv... Tekstovi podnosilaca predstavke su očigledno sadržali određeni stepen podsmevanja ali se, u okolnostima predmeta, nisu mogli smatrati uvredljivim da bi bila potrebna oštra sankcija krivične osude.“ Nalazeći povredu prava na izražavanje iz čl. 10 Evropske konvencije, istovetnu odluku je Sud doneo i u samostalnom slučaju g. Bodrožića koji je u svom članku „Reč ima fašista“ izložio kritici izvesnog istoričara J. P. zbog čega je osuđen za klevetu. I dok u prvom slučaju dva novinara nisu tražili nikakvu odštetu, u slučaju g. Bodrožića sud mu je dodelio simboličnu naknadu od 500 evra. Ali, deluje da ovim ljudima nije bilo do novca, već do pobede slobode izražavanja i pravne pobede u Strazburu. A nema sumnje da su u slučaju Bodrožić i Vujin izneti stavovi Suda koji dovode u pitanje ograničenja slobode izražavanja u Srbiji uvedene izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Konkretno Sud navodi:

1) da javne ličnosti, a posebno političari, kao i one koje se upuste u javnu debatu, moraju trpeti viši nivo kritike od lica koja delaju u privatnom kapacitetu;

2) da sloboda izražavanja predstavlja jedan od suštinskih osnova demokratskog društva. Ona važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su poželjne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju;

3) da štampa vrši bitnu funkciju u demokratskom društvu. Iako štampa ne sme da prekorači određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njena dužnost je uprkos tome da saopštava – na način dosledan njenim obavezama i odgovornostima – informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Novinarska sloboda, takođe, pokriva moguće pozivanje na određeni stepen preterivanja, ili čak na provokaciju;

4) pribegavanje krivičnom gonjenju novinara za iznete uvrede koje pokreću pitanja od javnog značaja treba smatrati srazmernim samo u veoma izuzetnim okolnostima koje podrazumevaju najozbiljniji napad na prava pojedinca. Smatrati drugačije bi novinare zaplašilo u njihovom doprinosu javnoj raspravi o pitanjima koja utiču na život zajednice i, uopštenije, ugrozilo štampu u vršenju njene važne uloge „javnog čuvara“ („public watchdog“).

Naredni slučaj u kome je došlo do varnica je Nedeljko Felbab protiv Srbije u kome je Srbija obavezana da tužiocu isplati 4.000 evra odštete, kao i 500 evra troškova. U tom predmetu Srbija je tražila da Sud odbaci predstavku zbog zloupotrebe prava, pošto je advokat tužioca upotrebio izrazito jake izraze za zastupnike RS: on je podneske Vlade u vezi sa činjenicama i pravne argumente nazvao „primitivnim“, „podmuklim“ i „lukavim“, i dodao da ih je mogao pripremiti samo „neko ko je video Pravni fakultet sa ulice“. Vlada je, stoga, pozvala Sud da predstavku proglasi nedopuštenom ili, alternativno, da liši advokata podnosioca predstavke prava da ga dalje zastupa. Međutim, Sud nije prihvatio ove zahteve Srbije, navodeći da se, iako je upotreba uvredljivog jezika u postupcima pred Sudom bez sumnje neprikladna, predstavka može odbaciti zbog zloupotrebe samo u izuzetnim okolnostima. Zatim je Sud u ovom klasičnom porodično-pravnom predmetu našao povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na porodičan i privatan život, kao i nepostojanje delotvornog sredstva za tužioca da ubrza postupak, pri čemu je u dužem vremenskom priodu bio onemogućen da viđa svoju decu zbog neblagovremenog sudskog izvršenja.

U slučaju Stojanović protiv Srbije Sud je našao da povreda prava na privatnost iz čl. 8 Evropske konvencije postoji i kad se licu na odsluženju zatvorske kazne povredi pravo na korespondenciju, a to pravo mu je povređeno na taj način što su mu zatvorske vlasti čitale privatna pisma. A u slučaju Milošević Strazbur je našao da tužilac nije blagovremeno i lično izveden pred sudiju Petog opštinskog suda u Beogradu koji ima ovlašćenje da preispita njegov pritvor ili ga ukine, već je to učinjeno tek nakon 41 dana od lišenja slobode. Stoga je Sud našao povredu čl. 5 stava 3 Evropske konvencije koji nalaže da svako lice lišeno slobode mora bez odlaganja biti izvedeno pred sudiju sa navedenim ovlašćenjima i naložio Srbiji da g. Miloševiću isplati odštetu u iznosu od 3.000 evra i 500 evra troškova.

Pet predmeta Nemet, Simić, Milica Popović, Grišević i M. V. protiv Srbije su klasični slučajevi suđenja u nerazumnom roku. Sve ukupno u ovih 5 sporova država je obavezana da podnosiocima predstavki isplati iznos od 13.800 evra pravične naknade i troškova.

G. Nemet je proveo 13 godina pred novosadskim sudovima zbog podele bračne tekovine i zbog toga dobio odštetu i troškove u iznosu od 2.600 evra. U slučaju Popović tužilja Milica Popović nije doživela kraj postupka započetog 1984. pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu (!?). Postupak je nastavio njen sin. U ovom predmetu predstavka je podneta zbog neizvršavanja presude donete 23. oktobra 1984. godine. Ovom presudom utvrđeno je da je podnositeljka predstavke vlasnik 36 odsto predmetnog stana i garaže, dok je vlasnik preostala 64 odsto bio njen vanbračni suprug. Rešenjem Četvrtog Opštinskog suda u Beogradu od 30. marta 1987. godine donetim u vanparničnom postupku utvrđeno je fizička deoba u konkretnom slučaju nije moguća, te da fizičku deobu treba izvršiti putem javne prodaje. Deoba do danas nije izvršena. Odšteta: 2400 evra uključujući troškove.

U mom prošlogodišnjem članku o Strazburu sam se bavio još jednim slučajem Popović koji je počeo 1984. godine, ali pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu. Da li je 25 godina trajanja sudskog postupka svetski rekord? Zamislite, nije. Ustavni sud Srbije je nedavno usvojio ustavnu žalbu žalioca čiji spor traje punih 30 godina! Šta će nama pametnim Srbima sve ovo? I zašto su ljudi dovedeni dotle da kao ona dva parničara iz Niša i Aranđelovca bukvalno prolivaju krv i seku prste u sudnicama? To mora prestati jednom i za svagda.

U protekloj godini bilo je i pravde, ali i goleme nepravde pred sudovima Srbije. Ovoga puta se neću baviti nepravdama koje su se prošle godine desile. To su učinili građani u svojim komentarima. Najveće nepravde se dešavaju, gle čuda, u imovinsko-pravnim sporovima velike vrednosti. Ali ću citirati moćni voxpopuli, jednog građanina Srbije koji se zove Slobodan Stanković, koji je pre reizbora sudija, u komentarima Politike napisao u julu 2009. godine sledeće: „Sudstvo je, bar u mom sistemu vrednosti, poslednji i najvažniji deo fronta na kom se bije odlučna bitka između dobra i zla – i ako zlo tu prođe – nema nam spasa.“

Valjda je zato zaključno sa martom 2009. godine broj predstavki građana Srbije pred Evropskim sudom bio – 2084. Zamislite kada se tom broju, eventualno, pridruži i veliki broj neizabranih sudija koje će se pozvati na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava.

 

Duži put do Strazbura preko Ustavnog suda

OBAVEZNA USTAVNA ŽALBA USTAVNOM SUDU

 

Tanjug, "Politika", 4. decembar 2009.

Ustavni sud Srbije biće ubuduće poslednja instanca u zemlji pre obraćanja sudu u Strazburu i taj sud neće biti nadležan u slučajevima u kojima prethodno nije iskorišćeno pravo na ustavnu žalbu, najavila je predsednica Ustavnog suda Srbije dr Bosa Nenadić. "Ovo je izuzetno priznanje za našu, tek nešto od godinu dana dužu praksu rada na ustavnim žalbama, ali je i obaveza za Ustavni sud da u budućem delanju mora pokazati da je ustavna žalba i delotvorno i efikasno pravno sredstvo", izjavila je dr Nenadić. Najnovija ocena Evropskog suda za ljudska prava delotvornosti ustavne žalbe predstavlja istinski pomak. U ranijim presudama u kojima su utvrdjene povrede prava naših gradjana, taj sud je po pravilu naglašavao da u domaćem pravnom sistemu nema efikasnog i delotvornog pravnog sredstva.

 

POLITIKA, autor teksta Marija Petrić

Ustavna žalba može se podneti zbog kršenja sloboda zajemčenih Ustavom. – Evropski sud vraća predstavke podnete posle 7. avgusta 2009 godine  Ubuduće više posla za sudije Ustavnog suda Srbije. Građani Srbije koji nameravaju da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog povrede nekog od prava garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, moraće pre toga Ustavnom sudu Srbije da podnesu ustavnu žalbu. Iako po pravilima suda u Strazburu građani mogu da tuže državu samo ako su prethodno iscrpli sva pravna sredstva na domaćem terenu, predstavke iz Srbije do sada razmatrane su i bez toga. Međutim, u nedavnoj presudi „Vinčić i drugi protiv Srbije”, sud u Strazburu najavio je drugačiju praksu.

U toj presudi izričito se kaže da se ustavna žalba, u principu, može smatrati kao efikasno domaće sredstvo od 7. avgusta 2008. godine, od datuma kada su odluke o meritumu ustavne žalbe objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije”. To znači da će Evropski sud u principu, iako to ne mora da bude pravilo, sve predstavke podnete nakon tog datuma da vrati podnosiocima kako bi se obratili Ustavnom sudu i iscrpli sva pravna sredstva. Naglašavam da je tako u principu, jer ne znači da će sud tako da postupa u svim slučajevima. Predstavke podnete pre tog datuma procesuiraće se normalno. To znači i da će Ustavni sud biti dosta opterećen – objašnjava dr Slavoljub Carić, zastupnik Srbije pred sudom u Strazburu, suštinu ove nove prakse.

Uvažavanje ustavne žalbe kao delotvornog pravnog sredstva, bez sumnje je priznanje domaćem ustavnom sudstvu. Međutim, dr Carić kaže da takav rez nije napravljen samo zbog priznanja Ustavnom sudu već i činjenice da je i sud u Strazburu opterećen sve većim brojem predstavki iz evropskih zemalja i da sugerira rešavanje na domaćem terenu. Procenjuje se da samo iz Srbije postoji više od tri hiljade aplikacija po čemu smo pri vrhu, na sedmom, osmom mestu. Ako bi se broj predstavki upoređivao sa brojem stanovnika jedne zemlje, onda bi „Srbija bila u samom vrhu”.

Najveći broj predstavki podnetih nakon 7. avgusta 2008. biće vraćen na domaći nivo, da se raspravi pred Ustavnim sudom. To će usporiti postupak jer su podnosioci taj nivo preskočili – navodi zastupnik.

Ustav kaže da se „ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu”. O tom pravnom leku detaljnije govori Zakon o Ustavnom sudu Srbije u kome piše da se ustavna žalba može izjaviti i ukoliko nisu iscrpljena prethodna pravna sredstva „u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku”.

Ustavna žalba mora se podneti u roku od 30 dana od dostavljanja pojedinačnog akta ili radnje kojom su povređena ili uskraćena ljudska ili manjinska prava. Zakon precizno navodi i koje sve podatke mora da sadrži žalba. Ako Ustavni sud Srbije ustavnu žalbu usvoji, takva odluka je pravni osnov za naknadu štete ili „otklanjanja drugih štetnih posledica pred nadležnim organom, u skladu sa zakonom”. Onaj čija je žalba usvojena može da se obrati Komisiji za naknadu štete, radi postizanja sporazuma o visini naknade.

Iako ne postoji zakonom određen rok u kome Ustavni sud mora da okonča postupak po ustavnoj žalbi, dosadašnja praksa je pokazala da sudije nastoje da ne odugovlače u takvim slučajevima kako i taj sud ne bi došao u situaciju da krši pravo na suđenje u razumnom roku.

 

 

Advokatska kancelarija SIMIC Beograd Srbija Law Office Belgrade Serbia SIMIC Law Firm Serbia Belgrade Full service Law office General practice Law firm Serbia Beograde Criminal Defense Lawyer Attorney Belgrade Law office Nova advokatska tarifa u Srbiji Novi raspored sudova u Beogradu Nove sudske takse u Srbiji Lawyer Costs Serbia Belgrade Attorney Costs and Fees in Serbia Belgrade Lawyer Prices Serbia Belgrade Attorney Prices Serbia Court Fees in Republic of Serbia Court Costs in Republic of Serbia
BAR ASSOCIATION OF SERBIA - ADVOKATSKA KOMORA SRBIJE
BAR ASSOCIATION OF BELGRADE - ADVOKATSKA KOMORA BEOGRADA
LAW OFFICE SIMIC ZELJKO BELGRADE SERBIA - ADVOKATSKA KANCELARIJA SIMIC ZELJKO BEOGRAD SRBIJA
REPUBLIC OF SERBIA,  11000 BELGRADE, KNEGINJE ZORKE 94/1
TEL.   ++381 63 304305    ++387 65 328077
E-MAIL :   ADVSIMIC@YAHOO.COM      WEBSITE :  WWW.ADVOKATSIMIC.RS
FILE NR. / DOSIJE : 5405      TAX NR. / PIB : 105935599       ID NR. / MATIČNI BR. : 57301295
LAW OFFICE BELGRADE SERBIA  SIMIC ADVOKATSKA KANCELARIJA BEOGRAD SRBIJA